Francuska i Italija – mržnja sa likom ljubavi!

Mi na Balkanu najbolje znamo šta znači sintagma „prokletstvo malih razlika“, ali daleko od toga da smo unikatni u tom pogledu. Većina zavađenih naroda više ima sličnosti nego razlika, a tačka preloma obično se ispolji u sitnicama koje život znače.

Da je pameti narodi bi živeli u sreći i slozi, ali takav obrazac ponašanja ugušio bi i fudbalsko rivlastvo, koje korene upravo ima u viševekovnom animozitetu država.

Dugačak je spisak razloga zbog kojih se vremenom rivalstvo među narodima učvrstilo do granica stereotipa, a fudbal je samo poslužio u formiranju konačnog oblika „simpatične mržnje“, kako bismo nazvali pomalo specifičan odnos Francuza i Italijana.

Francuzi su još od vremena Napoleona Bonaparte važili za imperijalističku silu. Pretenzije na teritorije udaljene od matice i veliki broj kolonija dali su im kroz istoriju prekomernu dozu nacionalističkog.

Iako bi mnogi na osnovu intoniranja himne „Fratelli D’Italia“ pomislili da su Italijani zagriženiji za patriotizam, istorijska raspolućenost zemlje sa Apeninskog poluostrva i relativno kasno ujedinjenje pokazuju da su stanovnici ove zemlje više orjentisani lokalno.

Mada to neće rado u javnosti priznati, Italijani po mnogo čemu slede Francuze (prate njihovu štampu, osvrću se na svetska dešavanja kroz prizmu Pariza), ali im nikada neće priznati da imaju bolje kulturno nasleđe.

U tom pogledu prosečan Italijan smatra da mu niko nije ni prići, osim Francuza prema kojima gaje ogroman respekt po pitanju istorijske zaostavštine kao bitnog faktora u građenju identiteta.

Dok im je sklonost prema umetnosti, hrani i piću oduvek bila imanentna, fudbal je u 20. veku rasplamsao strasti među Italijanima i Francuzima. Za razliku od latinske izreke da o ukusima ne vredi raspravljati, najpopularni sport je merljiva kategorija te se vrlo lako da oceniti ko je u tom pogledu uspešniji.

Već prva međusobna utakmica sredinom maja 1910. godine odredila je dalji put Italijana koji su protiv Francuza slavili sa ubedljivih 6:2 u meču prijateljskog karaktera.

Sve ono što je prethodilo tom susretu do obasipanja italijanskih reprezentativaca paketima cigareta pokazalo je da je fudbal na Apeninskom poluostrvu tih godina bio bliži amaterskom nego profesionalnom nivou.

Do „predvečerje“ početka Drugog svetskog rata, reprezentacije su odigrale niz prijateljskih mečeva u kojima je bilo nekoliko visokih rezultata u korist Azura, a prvi zvaničan meč odigran je u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Francuskoj 1938. godine kada je za Italijane bilo 3:1.

Mnogo važnije od te utakmice na stadionu u Kolombu bila je neprijateljska atmosfera koju su Francuzi priredili Italijanima na železničkoj stanici u Marseju prilikom dolaska na prvenstvo.

Na stanici železnice ekspediciju Azura dočekalo je 3.000 antifaštističkih demonstranata, mahom sačinjenih od italijanskih iseljenika pošto je u to vreme na snazi bio režim Benita Musolinija.

Italijani se nisu mnogo obazirali na gnev domaćina, već su igračku nadmoć iskoristili da odbrane titulu svetskog šampiona, a na putu do druge uzastopne krune rutinski su porazili Francuze.

Tog 12. juna Aziri su slavili u Parizu protiv domaće selekcije noseći jedini put dresove crne boje, što je tada simbolizovalo fašističku ideologiju.

Ako turbulentna vremena poput spomenutog i ideološke razlike ostavimo po strani, jedna istina će uvek biti na snazi - Italijani nikad Francuzima neće priznati da su fudbalska zemlja.

„Francuska liga za nas Italijane ne postoji. Očigledno se igraju utakmice, možda ih televizija prenosi, ali ovde nikog nije briga za to“, otkrio je još davne 2006. godine poznati italijanski novinar Tomaso Pelicari.

U intervju datom francuskom listu „So Foot“, ovaj medijski poslenik je dodao da svaki poraz za Italijana od Francuza stvara pomalo nestvaran osećaj kao kad čovek ujede psa.

Francuzi su, nasuprot Italijanima, oduvek smatrali da se na Apeninskom poluostrvu igra dobar fudbal i rado su slali najbolje fudbalere na Čizmu.

Pravi primer za to je nekadašnji as Juventusa Mišel Platini. Uz Zinedina Zidana najbolji fudbaler kojeg je imala Francuska, alfa i omega generacije koja je Francuzima 1984. godine donela prvu titulu evropskog šampiona.

Platini je rođen u Francuskoj od italijanske emigrantske porodice. Nakon uspeha u dresu Sent Etjena početkom osamdesetih godina prešao je „sa druge strane Alpa“ u veliki Juventus u čijim redovima se desetak godina kasnije obreo i Zidan.

Kada je o Zidanu reč, trag koji je popularni Zizu ostavio je u dresu Juventusa najbolje je bio vidljiv u italijanskom sportskom listu „Republika“ kada je uoči finala Mundijala 2006. godine stajao naslov: „Zidane, evo nas: finale protiv starog prijatelja.“

Upravo je to berlinsko finale probudilo duhove prošlosti i donekle poljuljalo jak francuski ponos, jer Italijani do te utakmice nisu slavili protiv Francuza još od Mundijala u Argentini 1978. godine.

Ironija sudbine uticala je da upravo Zidan bude taj koji će uneti nemir u odnosu dva naroda. Francuski as je početkom drugog produžetka udario glavom Marka Materacija, brutalno odgovorivši na konstantne provokacije od defanzivca Azura.

Posle 1:1 u regularnom delu igre pristupilo se penalima koje su Italijani pretvorili u zlato, a neočekivan potez Zidana izazvao je burnu reakciju u javnosti obe države.

Sukob dvojice fudbalera dobio je žestoku konotaciju, a Francuzi su stali na stranu Zidana, rekavši da se Materacijevo ponašanje uklopilo u „italijansku prevaru“ kao stereotip koji često ide uz ime Azura.

„Italijan je neko ko će ti zabosti nož u leđa onda kad ga nikog ne vidi“, rekao je te godine francuski istoričar Pjer Milza, autor knjige „Italijanska istorija“, što dovoljno potvrđuje da među narodima nema mnogo nepoznanica.

Koliko malo treba da se rasplasmaju varnice, svedoči i nagli skok popularnosti Zidana nakon incidenta sa Materacijem pošto je u izboru francuskog nedeljnog lista izabran kao vodeća ličnost godine, iako je samo šest meseci ranije pao na drugo mesto.

Desetine Zidanovih magičnih poteza tokom karijere pale su u senku jednog udarca glavom koji je vremenom ušao u francusko „kulturno nasleđe“ ako znamo koliko je samo stihova, opisa i poređenja došlo nakon toga na račun Zizua.

Svaki naredni duel rivala protekao je u tom tonu, a već početkom septembra te 2006. godine Francuzi su se osvetili Italijanima, pobedom od 3:1 u kvalifikacionom meču za EURO u Austiji i Švajcarskoj.

Upravo su na kontinentalnom šampionatu leta 2008. godine dve reprezentacije odigrale poslednji duel, a tokom prilikom u meču grupne faze u Cirihu fudbaleri Italije su golovima Andree Pirla i Danijelea De Rosija slavili sa 2:0.

Ovog petka će od 20:45 na stadionu „Sen Deni“ u Parizu „Trikolori“ i Azuri odigrati prvi međusobni duel u A Ligi nacija. U konkurenciji Belgije i Izraela obe selekcije imaju ogromne šanse za prolaz u četvrtfinale, ali blede partije sa ovogodišnjeg Evropskog prvenstva ne bude veliki optimizam kod neutralnih posmatrača.

Francuska je svakako zbog prednosti domaćeg terena u blagoj prednosti, ali teško da možemo očekivati veliki broj golova.