Koština poenta

Kada vidite Dijega Koštu, tačnije ono što je postalo "njegov način", nije teško zamisliti kako ga posle utakmice u nekoj Donjoj Nedođiji u srpskoj ligi, tuku bukvalno svi. Ne preterujem, na njemu bi se vežbale ruke i noge, od protivnika, preko ostarelog ekonoma koji kuva čaj, do lokalnih siledžija iz publike.

Kada nije u formi, ili kada se pravi da nije u formi, svejedno (Murinjova teorija relativiteta) njemu je stalo da pokaže da je opasan.

Isti ovaj iz zagrade je insistiranje na tome da Košta bude doveden u Čelsi objasnio oštrinom laktova Brazilca, odnosno načinom na koji se probijao kroz fudbalski život.

Košta je jedan od retkih Brazilaca koji je uspeo da dokaže teoriju njihovih omiljenih argentinskih neprijatelja, da će zid popustiti, ako ga dovoljno jako udaraš glavom.



Jer, Dijego "Surovi" se oteo iz majčinog zagrljaja kako bi tragao za nekim dovoljno jakim da mu se suprotstavi u Španiji. Onda je posle pet dana rešio da se vrati, tata ga je ubedio da ostane, da juri fudbalsku sreću.

Ne nužno na terenu.

Dijego Košta je čovek koji je jurio lopove na benzinskoj pumpi, nesrećnici su pokušali da iz Seltinog autobusa koji se vraćao, mislim iz San Sebastijana ukradu nešto. Saigrači su ga obuzdali na kraju, ali je njemu pripala poenta.

Jer, vidite, kada je Košta u pitanju, do sada je uvek on čovek koji je stavljao tačku na kraju rečenice. Ti koji pričaju kako je van terena prilično miran tip, samo ne žele da upotrebe pravu reč, ona glasi "proračunat".

Dijego je sada dovoljno veliki i mnogo manje Brazilac posle španskog seljakanja da zna gde je granica, nevolja u ovom poslednjem slučaju sa Konteom je što se namerio na čoveka koji je Koština italijanska verzija.



Za Kontea su svi bili majstori u najboljem Juventusu svih vremena, za sve, on je bio predradnik koji se nametnuo kao vođa. Uz to, Antonio Konte ne zaboravlja. Bilo šamarčinu na terenu za mali fudbal (pisao sam o tome) jer je umesto svoj Leće, uveo omraženi Bari u ligu, bilo da ga je Fabio Kapelo penzionisao bez objašnjenja. I njegove rečenice imaju tačku.

Ali, dosta o Konteu, nije ovo priča o treneru već o pamćenju.

Radi se o tome da je Koština sudbina obrnuto proporcionalna Čelsijevoj. Ako, Konte osvoji titulu, Brazilac neće preživeti slavlje, u ovom klubu nema mesta za obojicu. I svi oni koji računaju da će Abramovič pomiriti stvari na duži period od šest meseci, polaze iz pogrešne premise. Gladijatorske borbe, to valjda znate, se ne završavaju nerešeno, uvek je neko sa jedne od dve strane palca.

Sve što sada radi Dijego Košta je drugim rečima, nedodirljivost koja mu miluje sujetu, u ovom trenutku je teško zamisliti scenu u kojoj Konte sam testeriše granu na vrhu drveta u Premijer ligi.



Ali, na leto, kada Koština poenta bude samo uvod u novi pasus, postoje samo dva ishoda, Čelsijeva titula i novi napadač, ili novi čovek na kome će Brazilac vežbati laktove.

A opet, ko zna, možda do kraja zime Košta zakači veliku kinesku isplatu, zlato je omekšalo i veće ratnike, to je obično početak kraja, kad se mač vrati u korice. Na kraju krajeva i kod Kurosave, ako se dobro sećam, prežive trojica samuraja...

Šta će, u slučaju kineskog proleća, ostati Antoniju Konteu?

Pa, osvojio je titulu sa Matrijem, nije da će mu biti prvi put...