Francuska protiv Portugala, izbeglice, prijatelji i surovi rivali!

To što su za pola veka rivalstva, Francuska i Portugal odigrali blizu 20 utakmica, ne treba da čudi. Ove dve zemlje vezuje velika portugalska manjina koja živi širom Francuske. Oni su im pružili utočište u begu od Zalazarove diktature. Uostalom, zato je Pedro Pauleta mit među navijačima Pari Sen Žermena, zbog toga do pre nekoliko godina, standardni levi bek portugalske reprezentacije Geriero nije znao reč jezika predaka, rođen je i odrastao u jednom od pariskih predgrađa. Ima još takvih slučajeva, bivši reprezentativac Petit ima francuski nadimak, "Mali", rođen je u Strazburu. Rezervni golman Francuza Entoni Lopeš je takođe Portugalac iz Liona.

Da ne nabrajamo više, tek dva naroda povezuje mnogo toga, a zanimljivo da su se prvi put sastali na zvaničnom takmičenju na EP u Francuskoj i taj meč će postati protokom godinama klasik.

Naime, malo je boljih utakmica u završnicama, sredovečni će se setiti trilera u Marseju o kome smo pisali, činjenice da je Portugal, podeljen i zaraćen između fudbalera tri najveća kluba bio nadomak finala. Vodili su sa 2:1, a onda u finišu produžetaka Platini sa dva gola slomio srca gostiju i odveo domaćina do bitke za titulu i naslova prvaka. “Le Roi” Platini je na svom jedinom prvenstvu Evrope dao neverovatnih devet golova, taj broj, doduše iz pet pokušaja na prvenstvima, pre nekoliko dana je srušio Kristijano Ronaldo.

Ali, ako je i bilo prijateljskih sentimenata između dva tima, posle EP 2000. godine nastao je pravi rat. I danas Portugalci pričaju o toj krađi, kako je nazivaju, velikoj pljački kako je “A Bola” stavila na naslovnicu dan posle polufinala. Jer, tada aktuelni svetski prvaci su dobili zlatnim golom Zidana. Portugal je bio u naletu, rasturili su Nemačku u grupi, Konseisao je tri puta matirao Kana, onda je Nunjo Gomeš sa dva gola slomio Turke, pa je jasno da nijednog trenutka nisu bili inferiorni protiv Gala koji nisu blistali, ali su dobili Špance.

Portugal je razbio Francuze u prvom poluvremenu, ali je samo Nunjo Gomeš matirao Barteza. Desai je sećajući se polufinala rekao da su u pauzi sedeli u svlačionici i da ih je bilo sramota. Anri je posle akcije Anelke izjednačio, posle smo uglavnom gledali tuču, a Žoao Pinto je u produžetku propustio sjajnu šansu da zlatnim golom odvede Portugalce do finala.

Mirisalo je na penala, Vitor Baja je izbacio loptu ispred Trezegea, ona je završila na boku kod Silvajna Viltora. Šutirao je iz nemoguće pozicije gotovo blizu gol auta, a lopta je pogodila u ruku Abela Ksavijera. Nije bilo namerno, ali je sudija Ginter Benko pokazao na belu tačku. Izbio je haos, Portugalci su napali sudiju, ali i pomoćnika Igora Šramku, pa je Umberto Koeljo ušao u teren da smiri svoje fudbalere. Figo je otišao u svlačionicu, posle pet minuta guranja i natezanja, Zidan je pogodio, zlatni gol, a Nunjo Gomeš je isključen posle kraja meča jer je gurnuo sudiju. Posle svega što se dešavalo Abel Ksavijer je zaradio devet meseci kazne, Gomeš osam, Benti pola godine, on je sudiji probao da otme kartone. Figo je kasnije pričao da kada god vidi austrijske sudije seti se njihovog zemljaka koji nikada više nije delio pravdu na velikom takmičenju. Vitor Baja je sve proglasio za zaveru, a selektor Koeljo podneo ostavku.

Seme neprijateljstva je zasejano, mada je već sledeće godine Francuska u novoj prijateljskoj utakmici rasturila Portugal. Nisu igrali pet godina, a onda su se sudarili na šampionatu sveta u Nemačkoj.

Iako su osećali da imaju šansu posle rata sa Engleskom, Portugalci su pregoreli, ponovo penal, ponovo Zidan, zla kob. Ovoga puta nije bilo ničeg kontroverznog, Rikardo Karvaljo je povukao Anrija posle pola sata, bio je to jedini gol na meču.

Rikardo, golman Portugala je spasao svoj tim težeg poraza, to je bio kraj za Figa i neki međuperiod u kome je Kristijano Ronaldo preuzeo palicu.

Nastavljena je i crna serija Portugalaca protiv Francuza, oni od 1975. nisu dobili ovog rivala, a verovali ili ne, u tom periodu nisu uzeli ni bod, izgubili su deset utakmica i primili 23 gola.

Do finala prošlog EP je Portugal od Drugog Svetskog Rata naovamo dobio četiri uta i izgubio 15 mečeva.

No, da premotamo na prošlo prvenstvo.

Od samog početka, Ronaldo i njegov tim su delovali loše, toliko da su se spasili od ispadanja protiv Mađara u trećem kolu grupne faze, tri boda u tri meča, pa su se nekako dokopali nokaut takmičenja. I tu su uglavnom proglašavani za prežaljene, stari istrošeni tim, zagledan u Ronalda koga su već stizale godine.

A onda se sve otvorilo. Hrvatska se uplašila, igrala kukavički protiv slabijeg tima, na kraju i platila ceh u produžetku, "Mustang" Kvarežma je odveo tim u poslednjih osam. Tu smo gledali novo mučenje protiv Poljaka. Levandovski im je dao gol posle dva minuta, otkrovenje Sančez izjednačio, pa smo zakukali kolektivno je više do penala nije bilo ničega. Kuba Blaščikovski nije pogodio, Kvarežma je stavio tačku. U polufinalu, Portugal sada oslobođen svih stega i pomalo u neverici da je stigao tako daleko je za par minuta golovima Ronalda i Nanija posla dosadne Velšane kući i bukirao kartu za San Deni.

Ono što se desilo niko ne može da objasni, možda je trema pojela Francuze, možda su oni svoje finale odigrali protiv Nemaca kada je Grizman poslao svetske prvake kući, možda su se uplašili uloge favorita. Zna o tome ponešto i Portugal, kada je uspeo i na startu i u poslednjoj utakmici prvenstva Evrope kod kuće da izgubi, ni manje, ni više nego od Grka.

EPA-EFE/MANUEL DE ALMEIDA

Uglavnom, Fernando Santos je rekao dan pred finale da želi da mediji nastave u istom stilu, da ga kritikuju i da ponovo nezasluženo pobedi. Fudbalere finalista su dočekali rojevi insekata, kako horor iz sedamdesetih, pošto su reflektori ostavljeni prethodne noći iz sigurnosnih razloga, terorizam je već bio sadašnjost sveta.

Počelo je hororom na terenu, Paje je zakačio Ronalda po nozi, neki su očekivali žuti, veći optimisti crveni, Mark Klatenburg je pokazao da se igra nastavi. I to je bio kraj za Kristijana, pokušavao je 25 minuta, cupkao, hramao, ali je uz ovacije navijača iznesen sa terena. Kao da se istorija ponavlja, ponovo je izgledalo da će Stadion “Francuska” 18 godina kasnije biti stratište za fudbalskog superstara, tada je Ronaldo, onaj brazilski završio u suzama. Ali, ovde se još igralo. Francuska je pritiskala, ali igrali su slabije nego protiv Nemaca, ili se Santos bolje branio, svejedno. Posle dve trećine meča, kao da je junak polufinala Grizman najavio katastrofu, promašio je zicer nakon akcije Kingslija Komana. I Portugal je preživeo do produžetaka, doduše u poslednjem minutu je Žinjak okrenuo Pepea, stativa je spasila goste, a nada domaćih navijača je umrla, iako su tek sledili produžeci. Kao da Francuska taj nedostatak sreće nije mogla da izbaci iz glave. Eder je pripretio nakon kornera, a onda, kao da ga i dalje nisu shvatali ozbiljno. Mutinjo je uputio pas, fudbaler Spartaka iz Moskve je pogodio pored Košćelnog, tek četvri gol za “Selesao das Kinjaš” u 29 mečeva. I Francuska se predala, Dešamp nije birao rečio, nazvao je poraz katastrofom.

Fernando Santos na rukama svojih igrača ih je nazvao lakima kao golubovi i mudrima poput zmija. Tim kome su se svi smejali u grupnoj fazi je podigao pehar i to na račun reprezentacije koja im je toliko puta slomila srce u istoriji. Nekako je igra Portugala, loša, defanzivna bila epitom za prvenstvo, na kome je postizano tek nešto više od dva gola po meču, a da nije bilo kanonada u pomenutom sudaru Portugala i Mađarske, odnosno francuskom odučavanju Islanda od fudbala, delovali bi još gore. Nije bilo ni Platinija. Već osramoćen i na ivici smene, nije ni gledao prvenstvo.
Ostavio nam je u amanet, ovo koje smo čekali pet godina, koje se igra u više zemalja i deluje zaista rogobatno u svetu pandemije.

Ali, Portugalci su i dalje tu, kao i Francuzi koji su svoje rane zacelili titulom prvaka sveta u Rusiji.