Zbog čega Španci preziru Italijane?

Možda prezir iz naslova nije dobra reč, može se čak govoriti o mržnji. Jer, Španci Italijane zovu "Los Perros" odnosno "Psi", užasavajući se njihovog defanzivnog pristupa fudbalu.

Naravno, ovo je vezano za stereotip o "kalću", a rivalstvo dve nacije je dugo, verovali ili ne, čitav vek. Iako je Španija dobila prvi veliki meč (radi se o OI u Antverpenu 1920.) a zatim izgubila sa 1:0 četiri godine kasnije u Londonu, mnogo više je u sećanju ostao brodolom u četvrtfinalu 1928. U Amsterdam su Španci stigli kao najveća evropska nada, odmah istakli kandidaturu za medalju, pored južnoameričkih divova, Urugvaja i Argentine, ali su naleteli na svoju "crnu beštiju".

Naime, posle remija 1:1 kada su se Italijani spasili u poslednih 10 minuta, u ponovljenom meču su "Azuri" spakovali sedam golova u mrežu Rikarda Zamore. 

No, ono što je najviše bolelo je poraz na Mundijalu 1934. Fašistička Italija je bila domaćin i izvukli su najviše iz toga. Španci su tukli Brazilce u prvom kolu, a onda u Firenci vodili protiv domaćina sa 1:0. A onda je usledila pljačka. Anđelo Skijavio je udario Zamoru prilikom kornera, ugurao ga u mrežu, pa je Đovani Ferari iz neposredne blizine izjednačio. Belgijski sudija Luj Baer je poništio pogodak zbog očiglednog faula, ali su ga Italijani gurali i udarali dok nije promenio odluku, publika je pretila da će upasti u teren. U drugom poluvremenu poništio je gol Ramona de Lafuentea iz ofsajda. Čudna odluka jer je španski fudbaler nanizao četvoricu rivala u driblingu pre nego je zatresao mrežu Kombija.

U drugom poluvremenu Italijani su ciljano ispovređivali glavne španske igrače, a ponovljeni meč je bio zakazan za sutradan opet na stadionu "Berta" u Firenci. Italijani nisu mogli da računaju na sudiju Baera jer ga je federacija odmah opozvala posle brukanja prethodnog dana. Sudio je Švajcarac Marse, ali Pocovoj reprezentaciji pomoć nije bila potrebna jer je kako je list "ABC" izveštavao Španija bila "na štakama". Meaca je postigao jedini gol, Musolinijeva Italija je otišla dalje, preko Austrijanaca i Čeha stigli su do prve titule prvaka sveta. 

Iako se timovi do osamdesetih nisu sastajali na velikim takmičenjima (u Italiji 1980. je bilo 0:0 u grupi), a osam godina kasnije je Đanluka Vijali (danas u Manćinijevom stručnom štabu) presudio Špancima na "Valdu" u Frankurtu, neprijateljstvo nije prestajalo.

I intenzivirano je šezdeset godina posle brutalne krađe u Firenci i to preko Atlantika.

Na Mundijalu 1994. Španija je za promenu igrala dobro, opravdali su status favorita iz senke, dok je Italija mučno delovala u grupi, a onda ih je Bađo praktično skinuo sa aviona za kući u osmini finala protiv Nigerije. Bađo je doveo "Azure" do prednosti, ali je Hoze Luis Kaminero izjednačio na "Foksborou" u Bostonu. "Furija" je bila bolji rival, promašivala, posebno je Salinas imao dobre šanse, nacija mu to nikada nije oprostila. Bađo je svojim drugim golom u finišu odveo svoj tim u polufinale.

Ipak, ono o ćemu je svet pričao bio je lakat kojim je Mauro Tasoti polomio nos sadašnjem selektoru Španije Luisu Enrikeu, ali dok je "Lućo" izgledao kao iz horora, krvav i dezorjentisan mađarski sudija Šandor Pul je pokazao da se igra nastavi. Posle meča Enrike je tražio zatvor za desnog beka Milana, nije želeo da se pomiri, a Tasoti je dobio osam utakmica neigranja. Izmirili su se tek 15-tak godina kasnije kada je Španac seo na klupu Rome i dao jednu pomirljivu izjavu... 

Zbog svega toga je jasno kakav tretman imaju Italijani u medijima u Španiji, a retko su i igrači iz Španije nastupali u Seriji A, devedesetih kada je to bila najjača liga na svetu. Izuzetak je bio recimo Martin Vaskez, ali on je igrao za Torino, dok je Mendijetin transfer u Lacio jedan od najvećih promašaja u istoriji “kalća”.

Recimo i to da je šezdesetih Luis Suarez postao najbolji igrač Evrope nastupajući za Inter, ali je mnogo drugačijih primera. Gvardiola je u zenitu karijere stigao prvo u Romu, pa u Brešu, bio je suspendovan zbog dopinga, tek je nedavno očistio svoje ime. 

Alonso je mnogo bolje igrao u Engleskoj u Čelsiju nego u Fiorentini, sada namerava da se vrati u Italiju, Ivan Iguera se nije proslavio u Rimu, Hoze Mari se pogubio u Milanu na početku veka, mada je recimo Kaljehon ostavio dubok trag u Napulju, ali to je sada novije vreme kada liga više nije tako jaka.

U svakom slučaju Španci su u širokom luku do pre desetak godina zaobilazili Italiju.

Do našeg veka, njihov skor protiv “Azura” je bio užasan i mada je eto, bilo dosta povika na “nefudbalske element”, treba ipak reći da se u poslednjih dvadesetak godina sve promenilo. 

Da li je standard italijanskog fudbala pao (lige jeste svakako), ili se pre može reći da mi živimo u španskom veku? I jedno i drugo, tek konačno su uspeli da nađu formulu za svoje nevoljene rivale, i u narednom tekstu pričaćemo o vremenima koja su se promenila...