Pobeda (5)

Gelzenkirhen (nem. Gelsenkirchen) grad je u nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna-Vestfalija. Po podacima iz 2010. godine u gradu je živelo oko 260.000 stanovnika.

Prvi dokumentovani podaci u kojima se pominje Gelzenkirhen datiraju iz 1150. godine. Kao malo selo pominje se u 19. veku, kada je celu oblast zahvatila Industrijska revolucija. Godine 1840, kada se počelo sa eksploatacijom uglja u obližnjem rudniku, 6.000 stanovnika je živelo u Gelzenkirhenu. Samo 60 godina kasnije, broj stanovnika je porastao na 138.000.

Početkom 20. veka Gelzenkirhen je bio najznačajniji industrijski grad po iskopavanju uglja u Evropi. Nazivan je "Gradom hiljadu vatri" (nem. Stadt der 1000 Feuer), zbog dimova koji su zamračivali grad. Tokom nacističke ere Gelzenkirhen je ponovo postao centar proizvodnje uglja i rafinisanja nafte, pa je zbog toga često bombardovan od zaveznika u Drugom svetskom ratu. Danas u Gelzenkirhenu nema više ugljenokopa. U gradu je decenijama bila najveća nezaposlenost u Nemačkoj. U Gelzenkirhen-Šolvemu se nalazi termoelektrana na ugalj sa najvećim dimnjakom u Nemačkoj (čak 302 metara).

U Gelzenkirhenu je smešten bundesligaški fudbalski klub Šalke 04. Stadion Šalkea, Veltins Arena, je okarakterisan kao najinovativniji stadion sagrađen poslednjih godina. Na njemu je bilo organizovano nekoliko utakmica SP u fudbalu 2006, među kojima je i famozna utakmica između Argentine i Srbije i Crne Gore čijeg rezultata ne bismo baš da se podsećamo.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Peti dan boravka u Nemačkoj rezervisan je za dolazak i smeštaj u Esenu odakle ćemo putovati za obližnji Gelzenkirhen na konferenciju za medije i otvoreni trening, a dan kasnije i na samu utakmicu.

Posle uspešno pomerenog polaska iz hotela u Augbzurgu za pola sada (doručak je najvažniji obrok u danu), put Esena krenuli smo u 7.30. Put je trajao punih osam sati, sa dvema pauzama, a vožnju sam iskoristio kako bih odradio još koji deo posla.

U pauzi sam imao prilike da uživam u šarenolikom reljefu Bavarske koji po svojoj lepoti zaista podseća na južni deo Srbije, u naravno značajnoj većoj razmeri. Posebno mi je oko uhvatilo prelepo selo ušuškano u kotlini bavarskih kotlina po imenu Milhauzen. Uredno poređane identične kuće sa crkvom u centru sela čine savršenu seosku idilu za sve koji se slučajno ili namerno nađu u Milhauzenu.

Na drugoj pauzi pre Esena svratili smo do veće benzinske pumpe gde nas je dočekao ogroman broj albanskih navijača koji putuju za Dortmund gde će njihov nacionalni tim odmeriti snage sa Italijom. Nemci procenjuju da će se u gradu naći više od 50.000 Albanaca koji žive u Nemačkoj ili inostranstvu, kao i onih pristiglih iz domovine. Toliko Kalimera na jednom mestu nikada nisam video.

Posle osam sati puta nisam ni osetio umor. Imali smo svega sat vremena da se osvežimo i pripremimo za odlazak na konferenciju za medije na stadionu Šalkea koji je od Esena udaljen oko pola sata vožnje. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak jeste razbijen mit o čuvenoj nemačkoj organizaciji. Sve ovo najmanje liči na organizaciju (zlobnici bi rekli da više nije ni nemačka), 70 posto ljudi u Nemačkoj koji rade posao vezan za Evropsko prvenstvo niti ne zna engleski i to nam umnogome otežava posao u jednoj apsolutno fudbalskoj zemlji.

Posle mnogo šetanja, prolaska kroz blato i šumu, stigli smo nadomak lepog zdanja Veltins arene, a put do medija centra u kojem će se i održati konferencija Srbije trajao je duže od očekivanog. Ipak, stigli smo na vreme, a iznenađenje velikog broja kolega, snimanje i fotografisanje sa konferencije nije bilo dozvoljeno ukoliko niste iz medija koji ima TV prava.

Selektor Dragan Stojković i kapiten Dušan Tadić u dobrom su raspoloženju odgovarali na pitanja znatiželjnih novinara, veliko iskustvo čini svoje, ali treba to preneti na teren što nije nimalo lako. Zamislite, političkih pitanja od strane engleskih novinara bilo je ravno nuli, što je iz dosadašnje prakse prijatno iznenađenje.

Nakon rada u medija centru stadionu, usledio je brz povratak u hotel, pa smo odlučili da prošetamo Esenom koji broji negde oko 580.000 ljudi. Grad u centru Rurske oblasti na mene nije ostavio naročito pozitivan utisak. Ne samo zbog velikog broja albanskih navijača, već i zbog samog izgleda ulica koje deluju veoma prljavo bez obzira na lepu arhitekturu. Opšti je utisak da Nemaca u samom Esenu ima sve manje, te da se pripadnici drugih naroda i ne trude da se uklope u lokalnu kulturu.

U centru grada smo naišli na fan zonu tokom utakmice između Albanije i Italije. Snažan huk navijača u daljini bio je jasan znak da su naši južni susedi poveli već na samom početku utakmice. Na moje veliko zadovoljstvo, voljeni “azuri” su do kraja utakmice okrenuli rezultat i pobedili. Kako nismo hteli da u takvom društvu ispratimo meč, vratili smo se u lobi hotela i mirno odgledali utakmicu.

Želeći da naručim pivo, naišao sam na zemljaka.

Radnik na recepciji u hotelu zove se Nikola Urošević i sjajno govori srpski iako je rođen u okolini Esena. Na početku dužeg razgovora koji ćete moći da pročitate u narednim danima otkrio mi je da je poreklom iz Niša, te da je njegova majka zapravo rođena u gradu cara Konstantina. Preneo je i veliki pozdrav za Mramorsko brdo.

Nikola mi je izneo zanimljiva zapažanja uz konstataciju da sve ozbiljnije razmišlja da se preseli u Niš zajedno sa devojkom Nemicom koja sve glasnije zagovara tako nešto. Možda je to savršen dokaz koliko su se stvari promenile u samoj Nemačkoj čega mi u Srbiji verovatno i nismo toliko svesni.

Posle lepog razgovora uz pivo, zaspao sam kao beba, tako dobro da sada jurim kako bih priveo kraju ove redove.

Utakmica sa Engleskom? Nije valjda da se ložite?

Jer ja da.