Enco Mareska - Razvod sa hepiendom?

Kada je Oto fon Bizmark, rekao da Bog ima poseban plan za budale, pijance i Amerikance, Čelsi još nije osnovan. 

A opet, u ovoj definiciji lako bi se mogli prepoznati i to kroz razne istorijske faze.

Jer, jednom je Čelsi zaista bio kospomolitski šminkeraj zapadnog Londona. Ili bolje rečeno simbol lakoće sa kojom je opuštenost Vest Enda objašnjavana kao DNK kluba koji je zabavan u neuspehu. Londoneri vole da se njihov grad posmatra kroz prizmu izgubljenog turiste u srećnijim delovima čudovišne engleske prestonice. Otuda je Čelsi sam sebi nadenuo titulu autentičnog predstavnika Londona. 

Sve prezirući "Kokni akcenat" manje srećnih delova grada, koji miriše na vlagu, Dikensa i previše znoja na metru kvadratnom (otuda i mržnja prema Vest Hemu i Milvolu), oni su bili prvi u jurišu na okamenjene postulate britanske igre. Ken Bejts je izvršio prevrat sa Italijanima. "Azurna" revolucija je samo bila prvi potres za konzervativce. Ubrzo će Rud Gulit kao prvi stranac (i još šokantnije prvi crnac, u kaputu i finim cipelama, kraj klupe) podići pehar FA kupa, a onda će Čelsi izvesti 11 stranaca na teren. I to, da stvar bude još iritantnija za one prašnjave, aristokratske mumije iz FA) na mitski Boksing Dej.

Čelsi je pre postao svet nego fudbalska Engleska, a niko nije ni trepnuo kada im je ruski Jevrejin pokazao da za novac možeš da kupiš i najzeleniju travu na svetu i tradiciju i nonšalanciju Sohoa. Dovoljno je da pobeđuješ i svi ćete voleti. 

Kada se Čelsiju desio uspeh granice su izbrisane, umesto onih fensi šalova i bezbrižnosti subotnjeg popodneva više srednje klase, nije bio problem da navuku šubaru i puštaju iz zezanja kazačok na razglasu. Upakovali su Rusiju u svoju šarenu verziju sveta i verovali da se medved može pripitomiti. Kada je Abramovič počeo da proždire trenere, taj vrli svet zapadnog Londona se nije obazirao, sve dok je bilo dovoljno konfeta za slavlje.

Ali, sve to već znate. Ono što se promenilo bez Romana je svet, sam Čelsi sa tim nema veze. Pojavili su se već u Romanovim poznim godinama i drugi klubovi žderači novca, i oni koji su bogatiji i nemarniji od Rusa u trošenju, jeste na Arape mislim.

Ovo što danas gledamo je Čelsijevo prokletstvo. Navučeni na pobede oni su danas zavisnik bez mogućnosti da nahrani potrebu. Američki vlasnici možda deluju kao likovi iz Bizmarkovih predstava o drugim narodima, ali ono što se desilo da Encom Mareskom pokazuje, po meni, nešto drugo

Ne verujem da je Mareska otišao zbog rezultata. Nisu ni oni tako loši, samo kompletna neznalica bi mogla da veruje da će se Čelsi trkati za titulu. PL kruna zahteva ili proces, ili čudesnu okolnost da čitav čopor zveri u istom trenutku pravi novu vilicu. I to se jeste desilo Lesteru 2016. godine i neće se ponoviti, inače ne bi bilo kršteno kao "5000-1" čudo.

Nešto drugo je u pitanju. Veliki biznisi ne trpe čak ni mala iskakanja iz uspostavljene hijerarhije, ali ni ekscentričnost osoblja. Ne možete u japankama na posao u korporaciju, niti da polupijani rezignirano gledate direktore na Božićnoj zabavi.

Mareska je čovek van standarda. Ali, za razliku od Pepa on nema svoje ljude na upravljačkim mestima, niti kredit da izbegava novinare, potura pomoćnike na konferencijama za štampu, baca kriptične komentare o svojim najgorim satima u klubu, dovodi u pitanje odluke menadžmenta (ne verbalno, već postupcima)

Opaska o "najgorih 48 časova" u klubu, ispaljena posle pobede nad Evertonom ne odnosi se na čelnike, već medicinski tim, odnosno njihove procene o stepenu povreda, ali i rovitosti igrača koji se vraćaju iz ordinacije u tim. Samo, Mareska je odmah poklopio klub koji je probao da njegov istup podvede pod emociju. I nije prvi put da je igrao za suprotan tim, ako tako mogu da se izrazim. Smisao postojanja američkih korporacija je profit, njega nema, ako sivilo kancelarije ne namalate veselim bojama i HR citatima. Srećni ljudi u velikim sistemima ne postoje, ali ih treba izmisliti. I to, naravno radi PR, čitaj mediji. Mareska je letos na onom nakaznom FIFA turniru koji je osvojio kopao rovove prema medijima. Bacite letimično poglede na englesku štampu, nije baš da Italijan ima mnogo saveznika. Previše je ćudljiv, priča se i zajedljiv, neki ga doživljavaju i kao potcenjivača tuđe inteligencije. Ma, lako vam se napakuju osobine. 

Čelsijeva poruka je jasna, mada Marseka ima ugovor gotovo do kraja decenije. Encino nije šraf koji pristaje mašini. Nema bojazni, i tu Amerikanci dobro procenjuju, da će on ostati besposleni činovnik koga morate da plaćate za nerad. Jer, Mareska će ili sačekati Pepovu odluku o odlasku u sumrak, ili dobiti neku drugu ponudu, dosta trenera u Seriji A, i to u najvećim klubovima ne izgleda baš dugovečno. Uz to, procena Bolija i cele te kalifornijske ekipe je da, ma ko da dođe (moj tip ostaje Lajam Rozenior koji trenira francusku filijalu Strazbur) nema ni potrebe da menja, niti da izbacuje vodu iz podruma. Jer, ona nije ni blizu toga da potopi plavi brod. Čelsi ima dobru poziciju u ligi, na svim frontovima je u igri, ima previše utakmica u naredna dva meseca da bi bilo ko žalio za Mareskom. Događaji će ih preteći, kada igrate non stop, nije baš da za tihovanje ima vremena.

Priča se da ne postoji ni kult Mareske među igračima, on je ostao na distanci tokom godinu i po, službenici svlačionice su dovoljno mladi i ambiciozni da prihvate novog direktora, pravila se neće promeniti.

Sad, postoji i priča da se klub nada da bi mogao da usledi "Tuhel" efekat, Nemac je zamenio Lampsa i uzeo titulu. Naravno, slično se desilo i deceniju ranije, sa Di Mateom kao naslednikom Viljaša Boaša. Ali, tu paralele prestaju, oba ta tima su bila kvalitetnija ili iskusnija svejedno od sadašnje škvadre.

Zbog toga ovo svođenje računa između Italijana i kluba je brak koji je epilog dobio zvaničnim razvodom umesto onim "separati a casa" što kažu u Encovoj zemlji (razvedeni pod istim krovom).

I čini se da su svi zadovoljni, što je baš rariret...