Kako je propao italijanski fudbal i zbog čega se nikada neće oporaviti?

Međunarodno društvo zavisnika od fudbala je potvrdio mišljenje većine uživalaca, bolja droga od Serije A nije izmišljena. Makar se uzimala sada na kašičicu, ili nekada direktno u venu nedeljom u tri sata, veće zajebancije nije bilo otkad je lopte.  

Sve je tu, dramljenje bučne sirotinje, šarenilo pohabanosti, podatne žene, nemoralna vlastela, pretnja revolucijom koja traje dok se ne ušemite sa bogatima.

Aleks Ferguson je (o, kako je prosta i istovremeno opčinjavajuća ironija rođena na glibavim obalama Klajda u Glazgovu), svojevremeno definisao calcio kao zavodljivu dimnu zavesu. Prelepe devojke, miris dobrog alkohola i skupih cigara, a opet, na kraju uhvatite sebe kako sumnjate da ispod nagomilane testenine ima bilo čega drugog.

Apenini su rodno mesto spektakla sračunatog da te natera da ne grebeš ispod površine. Uvek je imao tu sposobnost da umetnika istakne ispred gomile surovih zanatlija. Stariji će se setiti velikih timova, Juventusovog osamdesetih koji je prebijao u ime proroka kakav je bio Platini, ili Sakijevog Milana gde su Karleto Anćeloti, Donadoni i Tasoti bili cement Berluskonijevog bleštavila.

Samo, taj sistem u kome se patron pojavi i poslednjih dana prelaznog roka "pokloni" navijačima skupo pojačanje iz manje srećnih zemalja od Italije nije bio održiv na duže staze. Devedesete, poslednja žurka dobrog života su zacementirale Apenine u uverenju da je život zajebancija. Mi smo, okovani budalama na vlasti taj dolce vita globalnog sela propustili, kao siromašni rođaci u memli podruma, posle kada smo ugledali svetlost dana sve je već otišlo u materinu. Sačekale su nas prazne čaše, pune pepeljare, bunga-bunga na kojoj nema devojaka. 

Neki više nemaju, mi nikada nismo ni imali.

Italija je kasno shvatila da zajebancija više ne prolazi. Pali su u paradoks da čovek koji je disao pomenuti spektakl upravo predstavlja totem propadanja fudbala i države. Berluskonijev provincijski fašizam se sukobio sa principima novog sveta, Italija se nije snašla. 

Nije samo jačanje funte i vizija PL koja nije engleska, već korporacijska liga razvejalo dimnu zavesu kojom nas je zavodila Italija. Calcio se odrekao sebe, prestao da proizvodi kvalitetan katanac i otporne zidove u odbrani. Oni više nisu zemlja sa najboljim golmanima, ali ne jer Donaruma (sram ga bilo) voli novac, već jer su počeli da uvoze bofl. Nije to samo nemanje novca već i promena svesti nacije. Vreme je bilo surovo prema italijanskom fudbalu. Danas klinci neće igru već kompilaciju golova, pažnja im je kao kod mušice. Nema samo calcio taj problem, ali je, upravo zbog ranije moći on izražen.

Konzervativnost društva, okrenutost sopstvenom sokaku, na kraju krajeva i beznadežno obrazovanje u kombinaciji sa očekivanjem da će svi govoriti njihov jezik su bili brana širenju italijanske ideje sporta. Dok su se pribrali tenkići u "Riziku" su bili podeljeni, a Engleska drugim sredstvima obnovila kolonijalizam. Posebno je smešna bila ideja klubova Serije A da će svoj proizvod izvesti u Ameriku gde je sve deset puta veće i bogatije. Računali su na svoju krv, ali čini se da bi krivca mogli da nađu u Džoe Di Mađu. Taj je batica davno usmerio imigraciju ka bejzbolu, petu generaciju fudbal ne zanima. 

Kada su ostali bez tržišta, okrenuli su se sirovinama, ali su tu treća ruka. 

Ima veze i sa politikom, Italija nije kolonijalna zemlja, probali su sa Musolinijem, tu vojsku pajaca poterali su Etiopljani teškim oružjem, drvenim motkama. Francuska je profitirala od svoje kolonijalne prošlosti, iako su Italijani neuporedivo bolji fudbaleri. Englezi su se odlučili da prosto uđu u supermarket i uzmu najskuplje, tu ne možete da budete u krivu. 

Pa šta je sa Nemcima, kako oni, upitaće se neko?

Prvo, Nemačka je sačuvala fudbal kao centar društvenog okupljanja, svako selo ima klub. Drugo, Nemačka je zemlja imigranata kojima fudbal pruža najbolju šansu. Sa ekonomske strane, ko će prvo, pri zdravoj svesti emigrirati u onakvu Italiju, drugo ko će igrati fudbal? Ima veze malo i sa rasizmom, a malo više sa gerijatrijom. Tamo veće staraca i vlada i igra fudbal, klinac uglavnom može da rizikuje budućnost po Seriji B u klubovima koji propadaju kao srpska provincija. Jasno da ni kod mladih nema interesovanja da treniraju. Ne znam jeste li skoro gledali turnir u Vijaređu to kvalitetom podseća na turnir u malom fudbalu u Pomoravlju. 

Italija nije pronašla svoj model i to svoditi na majku greha, korupciju, je pogrešno. Stadioni su im, uz par izuzetaka iz vremena Kaligule, karte  preskupe, vlasnici su došli uglavnom iz Amerike i rade na principu nakupaca, danas je Serija A tranzitna liga. 

Zato kad Galatasaraj ponizi Juventus ili Inter prođe gore na severu Evrope nego Zvezda prošle godine, ili se Napoli tako blamira tokom jeseni da verovatno Maradona negde na nebu povraća od gađenja, to nije privremeno. To je zauvek. Kako rekoh resursi su podeljeni. Ma šta vam pričali na onim odvratnim televizijama, zapadni svet i Amerika neće propasti, čak i ako zdušno radi na sopstvenom urušavanju. I tu Italijani iz pomenutih razloga ostaju sitni diler trave upitnog kvaliteta, osuđen da najebe na duže staze.

Ili, recimo ovako, pre 20 godina u tada najjačoj zajebanciji na svetu branio je jedan stranac, iz Vlasotinca Aleksandar Kocić. Danas su na golovima Milana, Intera, Napolija, Rome, Koma stranci. u top šest jedino za Juventus brani Italijan (i taj, verujte na reč okorelom navijaču nije nešto). Gotovo dve trećine vlasnika su stranci, što nije problem samo po sebi, ali nisu to gazde iz lože (u najboljem slučaju sa balkona). A i da nisu, ne bi ulagali u predstavu, jer ne mogu da vrate pare. Praktično, italijanski fudba juri svoj rep, ne vredi cvonjka za ono što nudi, a ne može da promeni glumce, pa ni kulise jer su bez prebijene pare. 

I tu se prića završava, zauvek, ostalo su priče uz logorsku vatru ili ispred zadruge, kako je nekada bilo bolje...