KK Partizan - Potreba ili moda?

Ovo nije priča o košarci.

U suprotnom, sebi bih ličio na one penzose sa tribina što savetuju Željka da radi sa Panterom na šutu ili da Lesor više vremena provodi u teretani jer deluje neuhranjeno. Zezam se, prosto ne razumem se dovoljno, i osim Partizana, evropsku košarku slabo gledam. Ako ste lik, "Ma šta NBA, to je samo cirkus, evropska košarka je bolja" nemojte da gubite vreme sa ovim škrabotinama, samo ćete se iznervirati, u nedelju na nogometni dan.

U modi je gledati Partizan ove sezone, ne samo u Evroligi.

Nije da se neko vratio, stigli su novi. Lepi, sveži, neobično zainteresovani. Instagramično jeste, ali postoji i zajebancija koju, osim u Areni, Beograd obično ne može da ponudi. Mnogo je ljudi, buka pumpa euforiju i prisebni lako izgube glavu. Rahmetli LeBon (ne pevač Duran-Duran, već sociolog Gistav) je u psihologiji gomile razvio tezu po kojoj publika misli u slikama i ne zanima je način za ostvarenje želja.

I to je danas Arena, karusel vizuelnog utiska, peripetije, katarze i povoljnog raspleta. Da ne idem daleko u teoriju, Željko Obradović i igrači koje je ubedio u ideju su na daskama, ali i tribine su deo predstave, makar kao završna oda ostvarene želje. 

Kada kažem tribine, nećete naći puno ljudi sa šansom da smatraju, osim mene, a da se groze buke, gužve i muzičkog repertoara. Drugim rečima onoga što neko kad hoće da bude pametan zove energijom sa tribina. Ali, opet, ovo je drugačije. Ma koliko te nervirale individue upletene u čitavu cirkusku predstavu (klovn izaziva strah, lav može da odlepi i da te pojede, tetka na trapezu se ofucala, brkati čovek u trikou ima stomak kao protočni bojler), gomila te uvuče u plameni krug.

Vidite klince koje zaboravljaju frazetine kojima ih vaspitavaju roditelji, dame sa nekaraksteričnim pokretima srednjeg prsta, finu gospodu iz prvih redova što reže na preplašenog sudiju.

Sa masom dolazi i skup utisaka koji je tako karakterističan za Partizan. 

Nije novo, ali je veličina zgrade promenila percepciju. 

Stariji će se setiti čuvenog duela sa Arisom kada je masa sitnosopstvenika prodala karte grčkim studentima, pa se Galis osetio te večeri kao u svojim apartmanima.

Sada su, kombinacijom želje i proživljene nevolje, karta za Evroligu zlato. Nema besplatnog ručka i meni se to jako sviđa. Ma koliko unjkao na one prijatelje ćevapa na poluvremenu što kasne na drugo poluvreme, privilegiju su platili, kao i svi mi. I to je super, ne dovodim motive u pitanju.

Jer, veći deo je veran, onaj manji je poput likova što na Oskaru popunjavaju prazna mesta. Sa najbitnijom razlikom plaćaju da bi odigrali svoju ulogu. 

Danas je Partizan, ne fenomen, on je uvek to bio u košarci.

Ta religija nikada ne oskudeva u vernicima iako kvalitet izvođača obreda i crkvenog hora varira sa vremena na vreme već vrhunska zabava. Ne samo po poseti, već i po utisku (mada je prvo posledica drugog) klub najviše podseća na NBA ligu. Ima tu nešto i do stila, ali sami sastojci su se nekako prelili iz tanjira američkih očeva osnivača u ovdašnje šerpice. Sve ove sezone odudara od konzervatizma okoštale Evrope, koševi, izgled dvorane, ljudi koji se zabavljaju, nisu opsednuti i opterećeni potrebom da pate.

Izazivaće šarena skupina novorođenih navijača  i kritike, i ljutnju posvećenih i odabranih, onih koji sebi pridaju ogroman značaj, "jer su bili tu i dok je oluja kidala katarke i bacala posadu u pobesnelo more", ali taj neki svet je dobrodošla promena. Tu su jer je skupo, moderno i kolorizovano. 

Kako reče jedan drugar, oni indiferentni će odmahnuti rukom, "to je samo sport". 

Nije, rođaci, pripisaću to vašem nedostatku obrazovanja. 

Partizan ove sezone, van košarkaških kategorija (Željko ubaci Trifu jer je heroj moje ćerke) je spoj sociološke potrebe da budeš u društvu uspešnih, kolektivne potrebe za identitetom i samopotvrđivanja, o čemu neću elaborirati (nije baš pristojno da se ljudima kače takve indukcije).

Na duže staze Partizan će profitirati od ove sezone. 

Prvo, ideologije koje donose rezultat su zavodničke.

Drugo, kao i kod svakog "hajpa", deo se zarazi.

Treće, standard zvani "Željko" će ostati, iako ne možeš da budeš bolji od Maradone, gomila će te prezreti ako su udaljiš od visina koje si jednom osvojio.

Ne, ovo nije priča o klasi već o društvenoj pojavi koja je tako retka u našem društvu nehajno namalanog sivila.

Uživajte, dok možete, ne odnosi se samo na navijače Partizana.