Partizan - Džak za udaranje nema veze sa navijačima...

To gde će ova olupina od tima nesrećom potpisana imenom Partizan završiti naredne godine nije ni bitno. To je njihov problem i verujte mi na reč, ne moraju da se brinu, nemojte da mešate ambiciju i novac. A poslodavaca u zemljama košarkaškog trećeg sveta neće zafaliti. Još uvek firma "Amerika export" šljaka bez greške, a "Run n' gun" je projekcija zabave na većini planete.

Kod nas u Srbiji je ponešto drugačije, mi smo inficirani grbom, bakljom zajedništva, težinom dresa, plemenskim zaklinjanjem i jednom infantilnom predstavom da su igrači i navijači jedno. A nisu, neće ni biti, izvođač radova je najamnik. I u tome nema ništa loše. Na kraju krajeva ni od Nepalca u GSP se ne traži da voli svoj autobus, dovoljno da nas u jednom komadu preveze iz jednog u drugi beogradski haos.

Tamo gde je košarka izmišljena i gde se ona najbolje prakticira lige su carstva igrača. I ne, ne mislim samo na NBA, i stara dobra NCAA je morala da kapitulira. Najoriginalnije smišljeno izrabljivačko društvo ikada danas ne bi trpelo Bobija Najta, Dina Smita i ostale mastodonte. To je izumrlo, i koledži su morali da se prilagode, počnu da plaćaju "studente", ali i pristanu da budu jednogodišnja čekaonica za NBA.

Sve ovo Srbi ne vole da čuju. Od prosečnog lika iz Bronksa oni bi da naprave heroja urbanog Beograda i stave ga na zastavu. Ova perverzija razmišljanja u prosečnog navijača neće uticati na stvarnost, devijacije posmatranja sveta oko sebe su problem "mislioca" ne same realnosti.

Drugim rečima prolaznik u nekom dresu, u mom slučaju crno-belom, ima potpuno isti odnos prema uspehu i neuspehu u geografskom smislu, on je samo stanica koja će se uskoro izgubiti u daljini. 

Nemojte slučajno ovo da shvatite kao ono bedasto zalaganje za "domaće igrače".

"Tko lijeti vredi...", Grunf je to davno definisao i može da se primeni u ovom slučaju. Niko neće pristati na gubitnike sa krštenicom u Srbiji, niti bi iko menjao borbu za kvalitet. Svi smo deca pobede, broj gledalaca na Partizanovim mečevima posle epskog raspada i odlaska Duleta Vujoševića su moj svedok za ovu tvrdnju. Da se ne naljuti grobarska sekta, sličan primer je i da druge strane plota. 

Ali, šta se dešava kada ne pobeđuješ?

Pa postanemo ojađeni.

Da se poslužim Igoovom primedbom iz "Les Miserables", nema lošeg semena, farmeri su problem. Dakle, ti igrači su takvi kakvi jesu, birani i dovedeni sa jasnom pretpostavkom da će odgovoriti Bogu Novcu i biti po ukusu mase. I njima iskreno nije jasno zbog čega se ovako ponašamo u nezadovoljstvu. Ne mislim ni tu na zvižduke i uvrede, ali pritisak ove vrste, linč u javnosti, dovođenje u pitanje prepostavke volje, je nov za svakog novog legionara. U pitanju je jednostavna pogodba u kojoj svaka strana mora da preuzme rizik, za kvalitet rada u mom svetu gazdi odgovara direktor, nikako Milkica iz računovodstva.

Mogu da se kladim da nas igrači posmatraju poput Veslija Snajpsa u "The Fan". U jednom trenutku on De Niru sažima ono što gotovo svaki igrač misli o navijačima: "Oni su kao žene, kada ti ide, vole te. Kada nisi na vrhuncu pljunu te čim te vide".

Ovo je naravno mizoginija, samo hajde da odustanemo od polova i ovu definiciju Bobija Rejburna (tako se zove Veslijev lik u filmu) primenimo na sve navijače. Kada je pobedio Zvezdu, Dvejn Vašington je bio heroj neshvaćen od strane jednog Željka Obradovića. Protiv Virtusa i u Kaunasu vratio se u ulogu negativca iz Gotama.

Ne kažem da razočaranje i bes nisu legitimne emocije, uvek kada investiraš srcem očekivanja su suprotstavljena razumu. Ma šta ko mislio, na ovim prostorima je sport patnja i supstitut za nedostatke sopstvenog života. Ovde se ne odlazi u noć posle poraza sa stavom da će Sunce sutra izaći. Samo, u tom patosu dok prebrojavamo žrtve prevrtljive nade ne treba ispustiti iz vida dobrovoljnost pogodbe i proračunatost strana u poslu.

Kada shvatimo da su navijači (u mom slučaju simpatizeri) strana bez značaja, odnosno treći točak u dobrovoljnosti pogodbe novcem povezanih partnera biće lakše.

Ovo je stvar kluba i igrača, tribine sa tim nemaju ništa. Naročito ne kao bučna masa koja podizanjem palca i galamom određuje sudbine košarkaša. To kako će Partizan reagovati na to što mu je ekipa džak za udaranje u Evroligi čekamo. Sve ostalo je sakrivanje iza onih sa jeftinijim ulaznicama...