Srbija - Oproštajna ekskurzija

Ljudi bez samopouzdanja su nesposobni za nezavisnost, bilo u razmišljanju, bilo u odlukama, čak i njihova nada da će imati sreće polazi od pogrešne premise, ne dobacuju do toga da i vetar u leđa moraš da zaslužiš. Ovaj tekst počeo sam da pišem negde u 20:15 kada je izašao sastav za meč protiv Danaca. Nije izazvan ogorčenjem, mi, ostareli cinici smo navikli da od reprezentacije ne očekujemo ništa.

Nije to ni nagomilano iskustvo, znam budale koje su videle i prošle dosta toga. Drugo je u pitanju, ako imate vijugu više od kokoške (eto, čisto da znate da ne bi trebalo da kakite u dvorištu) verovatno ćete uokviriti da niz loših odluka nikada ne donese željeni ishod.

Sve Piksijeve odluke bile su loše, tragično je što su to videle selektorske komisije po kafana, gomila taksista koja je zbog lošeg kolena, ljubavi prema alkoholu i damama odbacila priliku da nasledi Maradonu. Ma čak i likovi po podkastima dobacuju do toga da su Mitar i Vlahović u istom trenutku na terenu poništavaju jedan drugog. Kao da su neki fudbalski pleonazam. 

Ako su naši napadači stilska greška, Sergej je slovenska antiteza, niti je ofanzivni vezni, niti 9.5 (onaj što niti voli da trči, niti da ga tuku, kako je to definisao jedan poznati trener), niti bilo ko zna da ga upotrebi i doda mu neku vrednost. Svojevremeno je Muslin njegovim nepozivanjem javno priznao da je za njega to tajna, svi znamo kako se proveo.

Dakle, o Piksijevim izborima koji su pogrešni u očiglednosti što nije uvek lako nema potrebe raspravljati, ima se tu mnogo šta dodati o rušenju načela modernog fudbala, izvođenju drugačijeg, ali nemaštovitog Frankenštajna od ekipe u svakoj novoj utakmici. Samo nije vredno razmišljanja i objašnjavanja, ne možete da se zamislite nad okamenjenim golubijim doručkom.

Dragan Stojković nije uspeo da shvati da koncepcija svakog posla mora da pođe od proste stvari, različite situacije zahtevaju drugačiji pristup. Ali ne tako što ćete zabavljati novinare na konferencijama za štampu, citirati turbo-folk pevače i ostale filozofe ovog ranjenog društva. To što je selektor kozer, možda bi bilo prihvatljivo da ima arsenal trikova Murinja ili veru u ideju Gvardiole ili staloženost i talenat za improvizaciju Karleta Anćelotija. Ali, bez tih aduta, doskočica i bajati vicevi su vašarski repertoar. Ako šarate sa izborima kao da popunjavate loto listić, rezultat će biti isti takav, čekate novo izvlačenje. 

Ostavite me sa tim da su naši igrači loši. Naravno da im ponekad ova polupismena bratija što oblikuje javno mnjenje pridaje sposobnosti narodnog junaka, ali nisu baš ni buzdovani. 

Iskreno, meni liče na prosečne đake bez kontrole na oproštajnoj ekskurziji. Svesni su da nema posledica, razredni je nejaki Uroš za koga nemaju previše poštovanja, sveopšta raspuštenost je vidljiva već u školskom autobusu. Ovaj tim je u rasulu pre nego što stvari postanu ozbiljne i to je prvi utisak. Srbiji se nevolje ne događaju, ona ih priželjkuje. Pristupom, precenjivanjem ili potcenjivanjem drugih svejedno, imamo tu moć da svakog protivnika od Pepeljuge pretvorimo u princezu. 

Počne utakmica protiv Engleza, mi smo zečevi u svetlu farova, hipnotisani dok se valjamo u strahu i odsustvu vere u sopstvene mogućnosti. Onda, ničim izazvani očekujemo da pojedinačni kvalitet pobedi slovenačku svest da kajgana nije samo kvalitet jaja označen na ambalaži. 

Nemojte se zavaravati, svaka svlačionica je mentalno obdanište, ludizam podrazumeva i neozbiljnost, razigranost. Ne postoji jasna hijerarhija u bilo kojoj igri, fudbal je zato predivan. Ali da bi se u haos neočekivanog uveo red, e, tu su potrebni korekcija i makar rastegljiva pravila. Aleks Ferguson je to uvek isticao kao najveći kvalitet trenera, sposobnost da napravi simbiozu okvira i iskakanja iz unapred zadatih uloga u svrhu oplemenjivanja čitavog procesa.

Drugim rečima da razbarušenost, neobuzdanost ponašanja uvede u sistem. 

Iluzorno je očekivati da igrač sam koriguje sebe. Pogotovo u modernom fudbalu gde je naviknut na tetošenje, zavodljivo šaputanje grabljive okoline, stalnu verbalnu potvrdu da je najbolji od strane onih koji se grebu za ostatke sa njegove trpeze.

Naravno, još veći delulu je očekivanje da svaki trener to može kao Fergi ili da može u meri u kojoj krotitelj veruje sebi dok lavu stavlja glavu u čeljust. Ali, na onom vrhunskom nivou ne možete baš da budete ni pijani posetitelj ZOO vrta koji preskače ogradu i upada u medveđi brlog. Fudbal svakako nije toliko opasan, ali izaziva emocije koje ostavljaju posledice. 

Ma šta vam tetke govorile o fudbalerima koji "igraju za pare dok se vi nervirate", stalni neuspeh vas dovodi u osporavanje sopstvene vrednosti. Imam neku teoriju, gotovo da je spremna za podkast, da kolektivna ludila umeju da se se ispolje kao mentalitet nacionalnog tima.

Recimo Argentinci su odustali od filozofije "La Makine" i rešili da postanu najprljavija ekipa šezdesetih u melanholiji peronističkog propadanja, nostalgično zagledani u bolja vremena prve polovine prošlog veka. I fudbal i društvo su potonuli u želju da se ružnim oda priznanje mantri "pre je sve bilo bolje".

Norvežane ćete čuti da pate za vremenima kada su devedesetih one kršne neznalice igrale po PL i na Mundijalima. Danas imaju štopere koji odrastaju na terenima sa veštačkom travom, ali psihički su siti svega, džentrifikovanog društva izobilja i "novog, tehničkog fudbala".

Uostalom i mi gledamo u prošlost kao ideal, iako je jugoslovenski reprezentativni fudbal bio pretenciozno sranje, kao i današnji naslednici na ovim prostorima. 

Kada sve nabacamo na gomilu, ostaje konstatacija da reprezentacije Srbije nikada nisu dostojne bazičnog očekivanja da budu makar prosečne u pristojnosti. Dakle, ne da jednom u deset puta, nađu neku neočekivanu inspiraciju u ćošku svesti u koje se niko ne bi setio da zaviri. Već suprotno, da u devet od deset puta damo ono što možemo, nikako više. 

Znate kada će se to desiti?

Kada ne budete čuli reči i sintagme  "inat", "prkos", "moralna pobeda", "hrabar poraz", "ostaje žal", "lopta neće u gol" biće nade. 

Ma znam, zajebavam se, biće još gore...