The Vlogilla in Manila (6) – Filipinski Mad Max

Manila – dan šesti. Curi polako peščani sat ovog putovanja. Moram da priznam da sam promenio pregršt utisaka otkako smo stigli, a vezani su samo bivstvovanje u Manili, odnosno u Kezon sitiju gde se trenutno nalazimo. Sve više upijam lokalni život. Navikao sam se i na sulude promene temperature koje vladaju kada ste spolja i ulazite u zatvoreni prostor gde je rashladni uređaj namešten na možda jedva 20 stepeni. A takođe, više ni nemam osećaj gušenja na koncentraciju vlažnosti vazduha na Filipinima. Ponedeljak je bio rezervisan za drugu utakmicu naše reprezentacije, a rival je bio dobro poznati Portoriko. Već sam „pohvatao“ pojedine cake iskusnijih kolega, pa je tako usledila potera za srpskim navijačima, odnosno za njihovim mestom sastanka koje su nam dojavili. U pitanju je bio bar na vrhu jednog od hotela koji se nalazi izvan granice koju smo mi redovno prolazili. A, tu, neka potpuno drugačija realnost Manile. Barem treća koju sam imao prilike da doživim. Od betona kojim smo okruženi kod hotela i do dolaska u Aranetu, do ulaska praktično u tamošnje favele. Ruku na srce, držali smo se velike ulice, koja je prvenstveno rezervisana za motorni saobraćaj, dok za pešake ima minimalno mesta i praktično moraš da rizikuješ sopstveni život kako bi nastavio svoju putanju. Veliki broj motocikala prolazi ulicama Manile jer je najlakše provlačiti se kroz konstantne gužve. Ne znam više ni da li sam pomenuo, ali ovde u saobraćaju vlada zakon jačeg i semafor je uglavnom misaona imenica. Gde ga nema, tu povremeno saobraćaj reguliše uniformisano lice.

Izbliza sam imao prilike da vidim kako se oni kojima je posao vezan za motocikl okrepljuju u najbližim kioscima hrane i pića, a jak utisak na mene ostavili su i autobusi imena „džipnijs“ koje koriste kao prevozno sredstvo. Podsećaju na vozila iz dobro poznatog filma „Mad Max“, a verovatno Evropljani ne bi mogli ni da se voze u njemu. Razlog je prost – ne mogu da stanu. Kada smo kod stajanja, ni ovi autobusi nemaju neko obeleženo stajalište, već se samo zaustave i pokupe ko ih čeka. Postoji obeležena ruta, što sam proverio i perfektno je poznata lokalcima. Navodno, oko 600.000 vozača ovakvog tipa vozila postoji u Metro Manili.

Ako im mreža za autobuse deluje iole logično, onda elektro definitivno ne. Ljudi, ovo izgleda nestvarno. Praktično možete ispod kablova na banderama  da se sakrijete od kiše. Ne, bukvalno, samo želim da vam dočaram koliko tu kablova ima i svi su isprepletani. Ne mogu ni da zamislim šta bi se desilo kada bi se jedan stub srušio...

Nismo dugo išli do mesta susreta sa srpskim navijačima, ali videli smo toliko toga. Konačno, popeli smo se na vrh jedne od zgrada i susreli se sa ljudima koji su nas dočekali sa hlebom i solju, kao i domaćom muzikom. Zapravo, najvažnije, pozitivnim raspoloženjem. Otpevane su poneke pesme, kao i rođendanska za selektora Pešića i krenuli smo natrag do arene. Imao sam prilike da ispred ulaza razgovaram sa jednim navijačem Južnog Sudana. Zaboravih mu ime, nije baš karakteristično i nemojte mi uzeti za zlo, ali poznaje materiju. Stigao je iz Australije i predočio mi da svi oni koji su došli da navijaju za zemlju osnovanu pre 10 godina su oni koji rade u inostranstvu. Oni koji žive u Južnom Sudanu jednostavno nemaju sredstva za ovakvo putešestvije.

O, utakmici najmanje. Videli ste ukoliko ste gledali. Srbija je, rezultatski, rutinski obavila posao. Sami sebi stvorili su problem opuštanjem u drugom poluvremenu. Ostaje velika neizvesnost oko povrede Alekse Avramovića. Ne izgleda dobro, a baš ni Svetislav Pešić nije delovao uverljivo pred medijima pričajući o njegovom stanju. Nije rekao ništa, ali prosto utisak izlaganja je takav da baš nije optimističan. Bilo bi to sve mnogo teže bez Alekse.

I, eto me sada, pišem ovaj tekst i spremam se za kraj dana. Dosta i za danas, promenjena je jedna majica, a mogla bi i druga.