"Ajmo dečki, šalove u zrak..." (21)

Kako je samo bilo lepo vratiti se u pravi fudbalski ritam posle dva dana, ako mene pitate, preduge pauze. Nedostatak utakmica u Kataru pokušao sam da zamenim obilascima, šopingom i vožnjom metroom po čitavoj Dohi, ali dan je baš imao upadljivu prazninu bez posete stadionu.

Nakon što sam nekim čudom napisao dnevnik, spremio sam sebi doručak kako bih se vratio u život. Hrana u Kataru mi jednostavno ne prija, previše je začinjena i ukus jela se zapravo jako teško raspoznaje. Možda još uvek nisam pronašao ono što meni odgovara, ali sve u svemu mrka kapa. Pre neko veče na večeri na 61. spratu hotela Kampinski, kao predjelo su nam poslužili nešto što će se na kraju ispostaviti da je klasična pita u obliku rolnice s lukom. U nekon klasičnoj konstalacija snaga u Srbiji, ja tako nešto verovatno ne bih ni pipnuo pored ostalih đakonija, ali te večeri sam se makar i ukusom koji mi nije najomiljeniji mislima vratio u zavičaj.

Ljubitelji slatkih stvari, za vas je ovde raj. Mislim da sam video najmanje 350 vrsta slatkiša (ne preterujem) i to u samo jednom obližnjem supermarketu. Ovi ljudi ovde očigledno žive za slatko jer ne postoji korpa koja u svojoj sadržini nema zalihe istog. Čini mi se da ću u Dohi uspeti ono što mi kod kuće nikako ne polazi za rukom - da smršam. Možda bi se neko zabrinuo zbog toga, međutim ja nemam ništa protiv.

Sredio sam juče odrađen intervju u medija centru i uputio se u već spominjani "Mall of Qatar", tržni centar do kojeg vodi poslednja linija zelenog metroa što je bilo veoma praktično za mene. Novac sam razmenio u istoj menjačnici kao i prethodna dva puta, ali sada sam naučio foru. Ovoga puta, preskočio sam jednog radnika koji podseća na Vikenda (kako ga vidim, tako mi u glavi kreće: "Oooooh I’am blinded by the lights") jer je suviše spor, pa sam se iskusno prebacio koji red niže kod njegovog kolege. Ispostavilo se to kao mudar potez, pa sam najbrže do sada završio sve potrebne formalnosti. Nakon bezuspešne potrage za jednom specifičnom stvari, uputio sam se ka restoranu unutar tržnog centra kako bih ručao pre nego što krenem za medija centar. Prema savetu iskusnjih, izabrao sam lokal u kojem je najveća gužva i mislim da nisam pogrešio. Počastio sam se sa "Chicken Madeira", piletinom sa pečurkama i kačkavaljem prelivenim preko toga. Vizuelno možda to nije bilo najlepše aranžirano, ali se stomak itekako obradovao. Kako se lokal zove "Cheescake Factory", morao sam da probam i neki čizkejk, a izbor je pao na klasični sa ukusom snikersa. Doneli su mi, na prvi pogled, manje parče od očekivanog, ali ispostavilo se da je kolač tako gust i pun ukusa da na kraju nisam ni uspeo da ga pojedem celog.

Ljubazni konobar bio je sa Filipina, pa smo tako spontano započeli razgovor i stigli i do fudbalskih tema. Rekao je da bi voleo da Svetsko prvenstvo osvoji Argentina najviše zbog Lea Mesija, a bio je vidno oduševljen kada sam mu se pohvalio da ću večeras četvrti put videti "Pulgu" u akciji. Pokazao mi je u kom pravcu se nalazi metro, poželeo sreću, te smo se rastali svako svojim putem.

Utakmica između Brazila i Hrvatske bila je u centru pažnje čitavog sveta koji se potajno nadao još jednom velikom iznenađenju. Brazilci koje sam ovde sreo bili su prilično opušteni, ali se u većini njih vidi ona nadobudnost i prepotentnost koja je ranije, primera radi, krasila Engleze u fudbalu. S tom razlikom što Brazilci zaista imaju razlog da se tako ponašaju jer su i zvanično najbolja svetska selekcija sa pet titula prvaka. Hrvatska je odigrala hrabro, požrtvovano i uspela je da još jednom "uspava" protivnika. Bez obzira na primljen gol, izabranici Zlatka Dalića su se mentalno vratili u meč koji su na kraju odveli i u penale. Arhitekte novog istorijskog uspeha Hrvatske bili su aktuelni igrači Dinama iz Zagreba i to je nešto što bi trebalo da bude uzor i našim klubova čiji igrači nemaju nikakvu ulogu u nacionalnom timu. Jasno je da je problem rad sa igračima u domaćim timovima. Na putu do Lusaila, čitav autobus gledao je penale i kada je bilo jasno da će Hrvati u polufinale, odmah sam se setio Kreša i družine sa kojom sam proveo popodne u jednom pabu pre nekoliko dana. Zamislio sam koliko je njima u ovom trenutku sve to nestvarno i poželeo da se jednog dana i ja tako osetim.

Pod utiskom ovog neverovatnog saznanja, stigao sam i na meč između Argentine i Holandije. Prva mi je u glavi bila utakmica iz 1998. godine koju sam možda i ispratio uživo, ali je se sećam kroz snimke ili VHS kasete koje je snimao brat. Ovaj spektakl imao je sve elemente zabave za svakog neutralnog posmatrača koji bi, da je mogao, sigurno platio i duplo kako ne bi propustio 120+ minuta čistog ludila. Argentinski navijači postavili su još više standarde kada je reč o fanatičnoj podršci svom timu, nekako sam i dalje ubeđen da su ovde uglavnom manje vatreniji od nekih koji su ostali kod kuće, ali i oni sa nezamislivom strašću i iskreno vole svoj nacionalni tim i zemlju. I Mesija, koji iz utakmice u utakmicu stiče status približan Dijegu Maradoni.

"Gaučosi" od gotovog umalo napraviše veresiju, posle drugog gola samo su čekali kraj meča, a tako nije mislio Vut Veghorst koji je potvrdio moju fudbalsku teoriju da bez jednog klasičnog napadača, teškaša tim ima mnogo manje opcija u napadu. Gol za izjednačenje u poslednjem trenutku meča bio je fudbalska poezija, čitav stadion ostao je zbunjen posle tog dodavanja iz slobodnog udarca, pa ni Argentinci nisu stigli da urade ništa po tom pitanju. Usledila je prava tišina na Lusailu tokom celog prvog produžetka, da bi se tek kasnije oglasili grlati Argentinci i pružili podršku svom timu. A na terenu videli smo svašta, regularni deo igre okončan je sa četiri gola i čak 13 žutih kartona, od kojih su osam dobili igrači Argentine.

Usledili su penali, Holanđani promašuju prva dva na opšte oduševljenje čitavog stadiona koji je eksplodirao kada je Lautaro Martinez doneo svom timu prolaz dalje. Moj utisak večeri bio je Leandro Paredes koji je u moru dripaca u sopstvenom nacionalnom timu, uspeo da se izdvoji bespotrebnim napucavanjem lopte ka klupi Holandije nakon čega je nastao haos i umalo tuča koje je bilo nakon meča u tunelu.

U svakom slučaju, jedno zanimljivo MMA, pardon, fudbalsko veče u Dohi...