Kraljevi su mrtvi - živeo Kralj ili kako sam ponovo ispalio Mesija (30)

Ako ste mislili da sam se ulenjio baš u danu kada bi trebalo da opišem utiske sa verovatno najveće fudbalske utakmice u istoriji ovog sporta, biće da ste pogrešili jer posle jučerašnjih dešavanja shvatićete zbog čega moj poslednji dnevnik iz Katara čitate najranije sa 11 sati "zakašnjenja".

Stigao je i taj 30, moj poslednji dan boravka u Kataru i u trenucima dok gledate ove redove biće da sam utonuo u jedan veliki zimski san u svom toplom domu.

Sat na mobilnom telefonu pokazivao je juče 10.25 kada sam otvorio oči, iz nekog razloga svoje alarme podešavam i na cifre koje nisu okrugle. Bilo je dovoljno vremena da se spremim za najveći fudbalski događaj kakav je finale Svetskog prvenstva. Do impozantnog Lusaila sam prilično skockan stigao barem tri sata ranije da bih uhvatio neke zanimljive kadrova navijača. Argentinskih, razume se, francuskih je bilo tek u tragovima i nisu zračili ludačkom energijom ljudi iz zemlje koja 36 godina čeka na svetski tron za koji veruju da im večno pripada. Ipak, treba odati počast i čoveku iz Tulona koji je u invalidskim kolicima stigao u Dohu ne bi li podržao "trikolore" u odbrani titule prvaka sveta.

Put do stadiona bio je težak i mučan, dug čak oko sat i po vremena zbog proslave povodom Nacionalnog dana Katara koja je u gradu napravila pravi kolaps. Kružio sam oko stadiona kako bih i sam osetio navijački duh finala Mundijala. O atmosferi koju su pravili argentinski navijači u Kataru pisali su se redovi i redovi, a sasvim sam siguran da ste shvatili kakva je podrška sa tribinama "gaučosima" koji čekaju prekid posta dug 36 godina i krunisanje najboljeg fudbalera svih vremena. Grli se i staro i mlado, svi pevaju dobro poznate pesme kojih ima na pretek i apsolutno svi su uvereni da će postati deo istorije večeras.

Plavo-bela reka navijača Argentine sliva se oko Lusaila, mada ima i Francuza, verujem da će ih biti par hiljada 🧵 pic.twitter.com/HrQWAi3liq
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) December 18, 2022

Kao da su osetili, kao da su znali...

Predstavnici srpskih medija dobili su veoma dobra mesta za gledanje i to uz sto što nije bio čest slučaj na utakmicama Argentine. Nisam ispratio najveći deo ceremonije zatvaranja prvenstva pre početka meča, ali jesam prisustvovao veličanstvenom vatrometu koji je te noći zasenio sve što sam od pirotehničkih predstava video u životu.

Argentina je zaplesala svoj zavodljivi tango i od samog starta utakmice bilo je jasno kome je lopta naklonjenija na Lusailu. Ređale su se prilike pred golom Ljorisa, a kruna ofanzivne inicijative Argentinaca dogodila se nakon glupo skrivljenog penala Dembelea koji je u gol potom pretvorio Leo Mesi. Proključao je čitav stadion koji je u tom trenutku zaličio na Monumental ili Bombonjeru.

Drugi pogodak bio je poezija u pokretu, nešto zbog čega se ljudi zaljubljuju u "bubamaru". Mat Argentinaca u četiri prelepa poteza Mesija, Alvareza, Mek Alistera i "hladnog" Anhela Di Marija. No, drama tek počinje. Kilijan Mbape je sa dva brza gola još jednom pokazao klasu, te utišao ceo stadion. Meč je otišao u produžetke, strepeli su Argentinci i mnogi od nas koji i dalje nisu svesni kakvom su spektaklu prisustvuju.

Kraj je bio takav da bi mu pozavideli i neki od najvećih filmskih režisera.

Epsku bitku između Mesija i Mbapea dobio je nakon penala Argentinac koji je osvajanjem Svetskog prvenstva otklonio svaku dilemu i, čini se, okončao diskusiju oko najboljeg fudbalera svih vremena.

Najveći je večiti dečak iz Vile Fiorito koji je gore s neba, da Svevišnji ne gleda, usmerio barem jedan penal na Lusailu. Krunisanje najboljeg svih vremena u meni je izazvalo neverovatnu buru emocija zbog čega na stadionu nisam ni osetio vetar koji je uporno duvao iz klima uređaja. Marketinški potez veka izveo je, svesno ili ne, emir Katara Tamim bin Hamad Al Tani koji je Mesiju tik pre podizanja pehara ogrnuo katarsku kraljevsku odoru. Slike ispred mene menjale su se kao na traci.
 
Tako prikladno i tako egzotično istovremeno.

Pele, Maradona, Kristijano Ronaldo? Nema više kraljeva, od večeras je samo jedan kralj.

Fantastičnom igrom u finalu, Mesi je zakazao "randevu" sa mnom za koji sam bio siguran da će se dogoditi još jednom i to u najvažnijoj utakmici u karijeri. Meč je po lokalnom vremenu počeo od 18 časova, trajao skoro dva i po sata, dok je sama ceremonija potrajala još barem sat vremena.

Ulaznicu za konferenciju za medije čuvao sam kao oči u glavi znajući da će se sa peharom u ruci na njoj pojaviti novi kralj fudbala.

Nismo dugo čekali da Didijea Dešana koji je istakao žaljenje zbog poraza u finalu. Nije da sam baš žalio zbog toga. Selektor Argentine pojavio se oko 23.15 i razdragano odgovarao na pitanja euforičnih i pomalo napornih argentinskih novinara. Ne mogu da se žalim, upao sam na njihovu žurku i zauzeo mesto za koje bi Argentini prodali kuće.

Dva metra od Lea Mesija.

Završio je Skaloni oko deset minuta pre ponoći, a meni je u mislima sve vreme bio let za Beograd koji je zakazan za 3.55. Hoću li stići, hoću li ostati, da li treba da guglam "deportacija Katar procedura" - sve su to bila pitanja koja su mi se motala u glavi. Dao sam Mesiju fore 20 minuta da se pojavi jer u slučaju da i njega moram čekati dugo, rizikujem povratak kući zbog ogromnih gužvi.

Sat je otkucao 00.10 kada sam na opšte zaprepašćenje kolega u blizini napustio mesto i tako "ispalio" drugi sastanak sa Leom Mesijem. Kada sam ugledao nepreglednu gužvu oko stadiona i prema metrou, razmotao sam po glavi hiljadu misli, naravno uglavnom onih najgorih. I u čitavom tom haosu, nailazim na kolegu koji putuje istim letom, s tom razlikom da je on uhvatio svoj momenat istorije koji će pamtiti zauvek.

Panično smo tražili taksi, kasnije se spontano uverili da je metro ipak najbolje rešenje, iako je to značilo gurajući se u njemu poput sardina sve do stanice na kojoj menjamo liniju metroa. Izdržalo se i to nekako, svako je otišao svojim putem uz želje da se vidimo i na aerodromu. Uz mnogo peripetija nakon toga, uspeo sam stići na ogroman aerodrom gde sam saznao da je let pomeren za 5.35.

To praktično znači da sam Lea Mesija mogao još jednom videti i to... Ne, neću završiti rečenicu.

Dobar je Mesi, ali kuća je lepša.