"Grešio sam mnogo, i sad mi je žao..." (25)

"Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe."

Stihovi kultnog pesnika Duška Trifunovića savršeno bi mogli da opišu moj jučerašnji dan koji je obeležio veliki broj pogrešnih odluka.

Još jedan dan bez fudbala iskoristio sam da legnem nešto ranije i spremno dočekam prvi polufinalni meč. Prema unapred predviđenom planu, nakon doručka posetio sam veliku tržnicu Souk Vakif kako bih osetio čari cenkanja. I tu sam napravio prvu nesvesnu grešku nakon što sam veoma efikasno spustio cenu onoga što sam želeo kupiti, ubrzo sam je podigao pogrešnom matematikom u glavi. Kada sam video izraz lica trgovca, bilo mi je jasno da sam pogrešio, ali i da nakon toga nema nazad. Dobio sam manju cenu, no ne onoliko koliko sam želeo. Naredna dva cenkanja bila su uspešna, a ono najteže me očekuje u narednim danima jer kažu da u Souk Vakifu ne postoji zlato sa manje od 18 karata. Nakon nadaleko čuvene tržnice, prošetao sam se do drugog i značajno manjeg medija centra u samom jezgru grada. Površina je značajno manja od glavnog medija centra, ali ima i pojedinih sadržaja koje ovaj nema. Dete u meni se odmah zalepilo za Soni kako bih odigrao jednu partiju PES-a (fudbalska video-igra, za slučaj da neko ne zna), čisto da me mine želja.

Nisam ni stigao da postavim taktiku kada je stigao i jedan čovek malo stariji od mene u tradicionalnoj arapskoj nošnji koji me je ljubazno upitao da li može da igra sa mnom. Pristao sam i ubrzo se poveo razgovor. U pitanju je Katarac, novinar katarske nacionalne televizije vidno očuvanih ruku. Taj teže od kašike teško da je podigao u životu... Ubrzo je izabrao svoj "domaći" Pari Sen Žermen (vlasništvo katarske kraljevske porodice), dok sam ja pre toga ostao veran Juventusu i najvećem adutu Dušanu Vlahoviću. Meč je počeo i bilo je jasno da je pitanje vremena kada ću ga "oprati", dok me je on u međuvremenu pitao kako mi se dopada Katar i kakve su moje impresije o Svetskom prvenstvu. Svoje uglavnom pozitivno mišljenje što se organizacije tiče istakao sam sa zadovoljstvom, a golovi Vlahovića i Di Marije ređali su se kao na traci.

Sa gorkim osmehom je na 4:1 prozborio: "Please, one goal", a onda sam mu objasnio i onu Jokićevu o Srbima i sportu. Sva je prilika da me je za jedan gol molio zapravo šeik ili barem šeikić, pa je uspeh u mojoj glavi bio utoliko veći. Sad, što verovatno ima dovoljno para da kupi celu kompaniju koja proizvodi igricu, to je druga priča...

Nakon toga, uputio sam se ka jednom od tržnih centara kako bih razmenio novac, a u međuvremenu sam pokupio neke libanske slatkiše po paprenoj ceni. Za te pare, bolje da šalju u drugu dimenziju. Po završetku posla, uputio sam se ka metrou u kojem je pored mene sedelo trojica klinaca sa malo starijom sestrom. Jedan od njih bio je veoma živahan i meni posebno simpatičan sa fudbalskom loptom koju je onako dečački ganjao po čitavom kupeu. Jedan moj pogled usmeren ka lopti bio je dovoljan klincu da mi je nesebično preda kako bih mu pokazao magiju koju će on verovatno vrlo brzo prevazići. Sa oduševljenjem je prihvatio igru sa potpunim neznancem, a jedino što sam mogao jeste da mu poklonim naočare za sunce sa motivom srpske zastave neposredno pre silaska iz metroa.

Neka nas pamti po dobrom.

Centralni događaj dana o kojem je brujao čitav svet bio je polufinalni okršaj između Argentine i Hrvatske. Dok su jedni priželjkivali Lea Mesija u finalu, drugi su navijali za još jedno veliko iznenađenje "kockastih". Ciljano sam otišao do glavnog medija centra barem četiri sata pre početka meča kako bih odštampao ulaznice i na miru sačekao autobus koji prevozi novinare direktno do stadiona Lusail. Kilometre do stadiona kao da sam prevideo, pa sam prilično ležerno stigao do stanice na sat i 45 minuta pre početka meča. Ispostavilo se i - sedam minuta nakon odlaska poslednjeg autobusa.

Nisam dugo razmišljao jer mi se ovako nešto već jednom desilo, pa sam pohitao ka taksi stanici kako bih sačekao Uber. Tako je propala moja zamisao da uštedim 54 rijala, ali sam barem stigao do blizine stadiona. Prepustio sam se reci navijača uglavnom Argentine koji su sve vreme klicali svom nacionalnom timu i Leu Mesiju. Ušao sam na stadion i zauzeo svoje mesto pola sata pred početak meča, a spektakl je ubrzo počeo. Sama utakmica bila je dinamična i veoma neizvesna, sve do vodećeg gola Lea Mesija sa penala. Usledila je neverovatna magija Hulijana Alvareza koji je, uz pomoć i nekih srećnih okolnosti, pretrčao skoro 70 metara i postigao drugi gol za "gaučose". Treći u drugom poluvremenu već je bila režija igrača koji će, ukoliko osvoji "Boginju" bez dileme postati najveći fudbaler svih vremena do sada. To sa kakvom se lakoćom 35-godišnji Leo Mesi poigrao sa jednim od najzapaženijih pojedinaca na ovom turniru Joškom Gvardiolom na Lusailu teško da ću ikada u svom životu videti uživo.

Brzo je postalo jasno da će Argentina do novog finala i prilike da konačno osvoji titulu prvaka sveta, a ja sam uživao u pesmi navijača koji su dizali kredite ne bi li došli u Katar. Odmah nakon poslednjeg zvižduka, uputio sam se ka parkingu za novinarske autobuse i ukrcao se kako bih krenuo kući. Desetak minuta kasnije, na društvenim mrežama video sam fotografiju Lea Mesija na konferenciji za medije jer je praksa da najbolji igrač utakmice odgovori na nekoliko pitanja novinara između nastupa dva trenera. Shvatio da sam imao dozvolu da prisustvujem konferenciji, te da sam propustio priliku da po drugi put izbliza vidim svog dečačkog idola i možda ga i upitam nešto jer sam španski jezik ovde prilično dobro savladao.
U smeštaj sam se vratio kao pomokren (hvala eufemizmima) uz veliku nadu da će Leo Mesi ispraviti i jednu moju veliku grešku, te posetiti konferenciju i na finalu što bi značilo da bi bio proglašen za igrača utakmice.

Dečak u meni ne gubi nadu.

"Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe."