I mi novinari imamo dušu (27)

Dani u Kataru prolaze mi sporo i brzo istovremeno, fenomen je to koji ne umem da objasnim. Otkako je Svetsko prvenstvo u fudbalu počelo, Doha je puna zanimljivih dešavanja koja, ruku na srce, ponekad deluju i usiljeno, ali mnogo je ljudi koji zaista istinski uživaju u njima.

Organizovan je i turnir legendi koje su stigle u Dohu kako bi promovisale Mundijal, imena su to od kojih se ledi krv u žilama ako ste odrasli u periodu između dva veka. Kaka, Batistuta, Teri, Ševčenko, Toti, Del Pjero i još mnogi umetnici moje mladosti dobili su ozbiljne honorare ne bi li došli u Dohu i makar za trenutak probudili decu u fudbalskim navijačima. Nažalost, meni nije bila odobrena novinarska akreditacija za taj događaj zbog, kako kažu u Fifi, prevelikog interesovanja, a to sam ubrzo shvatio i u razgovoru sa ostalim srpskim kolegama koje su prošle isto kao i ja.

Trebalo je nečim ispuniti slobodan dan, a dok sam razmišljao baš o tome, stigao mi je jedan zanimljiv mejl od svetske fudbalske federacije. Dobio sam poziv da učestvujem na jednom "socijalnom dešavanju" za medije na Keitafan ostrvcetu koji se, udaljen od civilizacije, nalazi nedaleko od naselja Lusail gde je i istoimeni stadion. Zabava, di-džej, kulturalne aktivacije (spoiler alert - nije ih bilo), osveženja, alkohol, hrana - da je bila i bradata žena cirkus bi bio kompletan. Dres kod nalaže "kežual" varijantu, pa mi nije bilo teško da se odlučim da odem za jedan ovako zanimljiv događaj u najavi.

Velika većina muških sportskih novinara na jednom mestu uz alkohol koji je inače zabranjen u Kataru, šta može poći po zlu?

Odlučio sam da "odmorim" svoj primarni autfit i u nešto laganijoj varijanti se uputim ka ostrvu gde sam stigao nešto posle pet popodne, skoro dva sata pre početka žurke. Vredelo je stići ranije jer sam uhvatio neke neverovatne kadrove zalaska sunca u more dok nije nastala gužva. Prostor za VIP zvanice (da, mi novinari smo izgleda VIP) bio je ograđen na samoj plaži odakle je pucao prelep pogled na Dohu noću. Pre zvaničnog programa, svoj performans imali su i katarski muzičari koji su izvodili tradicionalni ples i svirali muziku koja po taktovima nije daleko od onoga što poslednjih decenija možemo čuti i kod nas.

Zauzeo sam separe pored argentinskih novinara koji nisu želeli da čekaju da im se fotelje osuše, te odmah potražili peškire kako bi ih sami obrisali. Bez kuknjave, bez prenemaganja. Pozajmio sam jedan od njih i ljubazno im se zahvalio na španskom. Prostor je bio inspirisan katarskom istorijom lova na bisere, tradicionalnom igrom beduina sa mačevima (spavaš li mirno, Nikoliću Tomislave) i uopšteno kulturom Bliskog istoka. Dočekala nas je arapska kafa koja više ima ukus čaja, ali razbuđuje mnogo jače od onoga što mi u Srbiji nazivamo turskom kafom. Jedna šoljica bila je dovoljna da otvori sva moja čula, nakon toga šeik me je poslužio i lepim čajem, da bi ubrzo počela i sama žurka. Revnosni Argentinci odradili su domaći zadatak i visokim presingom odmah na početku "napali" koleginicu iz, čini mi se, Alžira. Selektor "gaučosa" Lionel Skaloni da im pozavidi.

Ako njegovi puleni odigraju onakav presing u nedelju protiv Francuza, "Boginja" se ne dovodi u pitanje.

Na jasan znak zvaničnog domaćina, svi smo prešli ispred bine na kojoj je nastupao džez orkestar što me je mislima na trenutke vratilo u avgustovski Niš i vreme Nišvila, a pomogao je i večernji povetarac na prijatnih 20+ stepeni. Bilo je hrane, pića i, što je mnogima bilo od izuzetnog značaja, besplatnog alkohola. U ponudi su bili različiti kokteli (mešavina više alkoholnih pića nije bila moguća) pivo i žestina, što je vrlo ubrzo razgalilo masu koja se njihala uz zvuke di-džejeva. Jedan momak poreklom iz Libana i Brazila puštao je mnogo toga, a po prvi put sam čuo kako se to arapska muzika može uklopiti u tehno zvuk i moram da priznam da to nije delovalo uopšte tako loše.

Zajedno sa još nekoliko srpskih kolega, kabadahijski smo zauzeli dva stola i veče je moglo da počne. U jednom trenutku, prišla mi je devojka umotana u tradicionalnu arapsku maramu i kikotajući se upitala me odakle sam. Kada sam rekao da sam iz Srbije, podigla je palac gore i brzinom svetlosti nestala iz mog vidokruga.

Nije ni Srbija za svakoga, sestro.

Alkohol se točio čitava četiri sata što je bilo dovoljno da se opustimo, ali ne i da se zabavimo. Bilo je kolega iz drugih zemalja koji su vidno popili koju više, no ne treba im brojati čaše jer pritisak koji sa sobom nosi novinarski poziv neretko se može odagnati isključivo čašicom (ili dve) kvalitetnog alkohola. Video sam i posrnulu arapsku braću koja nisu mogla da odole čarima ove zavodljive tekućine, pa su se neki teturali i simpatično smeškali čitave večeri. Ono što je posebno zanimljivo, i pored nepodnošljivo velike količine testosterona na jednom mestu, nije bilo teških pijanki i incidenata dok sam bio tu.

Povratak do stanice metroa kod Univerziteta Katara bio je odlično organizovan, pa smo belim kombijem za 15-ak minuta stigli do željene destinacije. A onda, po već ustaljenom receptu - prelazak na zelenu liniju metroa kod Al Bajde, a zatim još dve stanice do Hamad bolnice. Na žurci sam ponovo čuo jednu arapsku pesmu koja je odzvanjala i u fan zoni, pa sam uz pomoć aplikacije odmah uspeo da pronađem numeru koja mi se danima vrtela u glavi. U povratku metroom, stavio sam svoje slušalice i uživao u sjajnom ritmu pesme izvesnog gospodina Husaina Al Jasmija. Savršeno se to uklapalo u prizor u kojem je metro pun iscrpljenih radnika koji su jedva dočekali kraj radnog vremena kako bi otišli kući na spavanje, uz vidno razočaranje što će sutra morati isto.

I prekosutra. I dan nakon toga.

Prošao je još jedan dan koji me je podsetio zbog čega sam jedan od retkih koji je privilegovan u životu radeći ono što voli. Znao sam da mi fali odgovarajuća muzička pozadina za ovaj životni film kojem se uskoro bliži kraj.

Sada više ne fali.