Marokanske igrarije i besplatna lekcija za Srbiju (26)

Diskretno i prilično neprimetno se moj odlazak iz Katara približava kraju, a imam utisak kao da sam u Dohi već godinama. Mogu da kažem da sam se u potpunosti aklimatizovao, te da sada zahvaljujući ranije pominjanom libanskom restoranu nemam problem ni sa hranom.

Na predlog cimera, lagano jutro sam prekinuo odlaskom na jednu od plaža koje ljudi ovde često posećuju. Radi se o plaži pod nazivom Ras bu Abud, poznatijoj i kao 974 plaži pošto se nalazi odmah pored istoimenog stadiona. Pre dolaska u Katar, razmišljao sam o tome kako bi plaže mogle da izgledaju ovde, te kakav je "dres-kod"  u jednoj, za evropska shvatanja, prilično konzervativnoj zemlji. Ispostavilo se da je i ta moja predrasuda pala u vodu jer se prizor sa plaže u Dohi ne razlikuje od onih koje sam imao prilike da viđam do sada.

Plaža nudi sijaset zanimljivih sadržaja i to potpuno besplatno uz Haja kartu na uvid. Golovi za fudbal, mreža za odbojku, sto za stoni tenis, tramboline i džet-ski samo su neki od sadržaja koje možete da vidite. Temperatura nije prelazila 27 stepeni, mada je zbog sunčanog sjaja subjektivni osećaj bio za nijansu topliji.

Taman koliko treba.

U vodi je bilo nešto svežije, ali me ni to nije sprečilo da odmah po ostavljanju ranca uđem u nju i "raskiselim" se posle nedelja napornog rada. U vodi sam proveo barem sat vremena razmišljajući o mnogim stvarima u životu, a pre svega o činjenici da sam na plaži usred meseca decembra što je za mene to sada bilo prilično nezamislivo. Svakojake misli su mi prolazile i odlazile iz glave da sam svoje bivstvovanje u vodi video kao neku vrstu pročišćenja od svih negativnih misli kojih je u Dohi bilo minimalno.

Ideja o spremanju sopstvenog ručka je vrlo brzo i lako propala jer sam kao klasičan kontinentalac vazda okružen planinama želeo da iskoristim svaki mogući momenat da budem u i oko vode. Kažu da to leči, možda ne kao topla vode Niške Banje, ali svakako ima pozitivan uticaj na telo i um čoveka.

Centralni događaj dana bio je na stadionu Al Bajt gde je od 22 časova zakazano polufinale Svetskog prvenstva u fudbalu između Maroka i Francuske. Maroko je najveće iznenađenje Mundijala decenijama unazad, pa su se mnogobrojni njihovi navijači u Kataru nadali još jednom, verovatno i najvećem čudu u dosadašnjem toku turnira. Treba pobediti aktuelnog prvaka sveta i jednog od favorita za ponovno osvajanje "Boginje", selekciju Francuske. Desetine hiljada Marokanaca sjatilo se u Dohu ne bi li prisustvovalo stvaranju istorije svog nacionalnog tima. Francuza je bilo tek u tragovima, a zato postoji i objašnjenje. Naime, najveće evropske nacije poput Nemačke i Francuske odlučile su da na neki način bojkotuju Svetsko prvenstvo u Kataru i to tako što će napraviti dodatan problem domaćinu.

Mnogobrojni stranci kupovali su karte za utakmice samo da bi ostali kući i svoj protest izrazili praznom stolicom na stadionima širom Katara. Domaćin je na veoma vispren način doskočio ovakvoj strategiji - vlasnici karata su morali lično doći u Dohu i podići je u fizičkom formatu najmanje 24 sata pred početak utakmice. Ukoliko to ne bi učinili, novac bi im bio vraćen i karta bi se ponovo našla u opticaju za kupovinu isključivo na biletarnicama.

To su najviše iskoristili ljudi koji su ciljano došli u Katar bez karata kako bi izvukli što povoljniju cenu, pa su mnogi i na taj način uspeli da prisustvuju utakmicama po relativno povoljnim cenama.

Na stadionu Al Bajt ovoga puta našao sam se dva sata pre početka susreta jer nisam želeo da ponovim grešku iz prethodnog dana. Znate već onu narodnu o vrućem mleku i jogurtu... Na svakoj utakmici Maroka na kojoj sam bio do sada, protivniku je bio priređen pravi koncert zvižduka od kojeg uši posle toga bole satima. Izašli su Marokanci hrabro s namerom da se "potuku", ali i nadigravaju sa selekcijom Didijea Dešana što je iznenadilo mnoge prisutne uzevši u obzir uglavnom defazivnu orijentaciju Valida Regregija u dosadašnjem toku Mundijala. Ipak, plan je srušen već u petom minutu kada se Teo Ernandez lepo snašao u kaznenom prostoru "Lavova sa Atlasa" i savladao Bunua.

Novi peh za Marokance dogodio se ubrzo nakon toga pošto je inače roviti kapiten Sais morao van terena. Francuzi su strpljivo čekali svoju šansu iz kontranapada i nije im bilo ispod časti da loptu prepuste autsajderu koji je u pojedinim trenucima i pronalazio rupe u postavci rivala. "Trikolori" su pretili tokom prvog poluvremena kada su pogodili i stativu, da bi nastavak meča pripao Marokancima koji su takođe imali jednu stativu prilikom atraktivnog pokušaja El Jamika. Imao sam utisak da su Marokanci želeli da se bukvalno ušetaju u gol Iga Ljorisa i zbog toga sam i očekivao neku vrstu kazne jer velike ekipe tako nešto ne praštaju. Reprezentacija Srbije je u svom nastupu na Mundijalu želela slično, da ostavi lep utisak i zaigra atraktivan fudbal, ali Svetsko prvenstvo teško da je scena za tako nešto.

Ovde se igra za bodove.

Sevnula je kontra na drugoj strani, vanzemaljski sprint Mbapea koji je uz dosta sreće proigrao Koloa Muanija, a fudbaler Ajntrahta je posle svega 40-ak sekundi od ulaska u igru zatresao mrežu protivnika. Kolo Muani je inače pozvan naknadno umesto povređenog Karima Benzeme i ovo mu je bio prvi kontakt s loptom u meču. Neki bi rekli i da je u pitanju sreća, ali nju treba zaslužiti.

Naročito u polufinalu Svetskog prvenstva.

Nije se Maroko mirio sa takvim ishodom, pa je nastavio sa opasnim napadima i nakon drugog primljenog gola. Više od nekoliko opasnih situacija pred golom Ljorisa, pak, nisu mogli, a Francuska je pokazala kako velike ekipe pobeđuju i osvajaju takmičenja. Tvrdo, rutinski i strpljivo, a treba dodati i opšti utisak da aktuelni prvak sveta u Kataru još uvek nije odigrao utakmicu na 100 posto mogućnosti.

Ključ je tempiranje forme koje je mnoge favorite koštalo eliminacije.

Nakon što sam na konferenciji za medije imao blizak susret sa Didijeom Dešanom, Validom Regregijem i igračem utakmice Antoanom Grizmanom, uputio sam se ka autobusu koji prevozi novinare. Znao sam će povratak nazad u smeštaj biti pravi logistički košmar jer metro u Dohi radi samo do 3 ujutru. Naravno da sam u medija centar stigao nakon toga, pa sam svoj Uber čekao najmanje 15 minuta ne bih li se konačno našao u svojoj sobi. Trajala je ta agonija sve do pola četiri ujutru kada sam se i zakucao za krevet.

Brojim sitno do kraja Mundijala, a slede mi i dva slobodna dana. Zaslužio ih ja ili ne, dobro su došla.