U Kataru ne može "na foru" (29)

Mučno je biti srpski novinar na Svetskom prvenstvu u fudbalu u ovom trenutku, u to sam se uverio prilikom slučajnog susreta sa kolegama koji su takođe bili pod utiskom informacije o smrti Siniše Mihajlovića. Odlazak kultnog heroja jednog naroda zasenio je sve ono što sam doživeo u prethodna dva dana.

A doživeo sam dosta toga.

Sama odluka da posetim Turnir legendi bila je prilično spontana, medijsku akreditaciju za ovaj događaj nisam dobio, ali želeo sam da uđem kao gledalac i barem na taj način vidim neke od fudbalskih velikana koji su bili fudbal mog detinjstva i rane mladosti. Pre nego da se uputim ka blagajni teniskog kompleksa Kalifa, pokušao sam da blefiram i uredno uđem na ulaz za medije. Svetlo koje čita bar-kod pokazalo je crveno i ponovo mi je bilo jasno da je ovde nemoguće ući "na foru". Ubrzo se pojavilo i dvoje ljudi iz Fife koji su mi ljubazno objasnili da ne mogu da me puste, ali da mogu biti na improvizovanoj listi čekanja ukoliko neko od medija ne dođe. Ulazak mi, pak, nisu mogli garantovati, te su mi savetovali da dođem ponovo na isto mesto u 15.30 kada zapravo počinje takmičarski deo ovog revijalnog turnira.

Kako je bilo tek 13.20, moje nestrpljenje došlo je do izražaja, pa sam pohitao do blagajne. Na moje prijatno iznenađenje, ulaz je bio besplatan, jedino je bilo potrebno dati katarski broj telefona što sam i učinio. Ušao sam u kompleks noseći oko vrata akreditaciju koja otvara mnoga vrata (ne sva, nažalost), pa ni činjenica da nemam adekvatnu narukvicu koju dobijaju mediji za ovaj događaj nije sprečila čuvare da me smeste u deo gde su mediji. Zajedno sa još nekoliko Kataraca u tradicionalnoj nošnji bio sam jedini na tom delu tribine, bukvalno jedan metar od terena za mali fudbal sa veštačkom travom.

Desetak minuta kasnije, prišla su mi dva dobro poznata lica iz Fife i rekla da moram da napustim taj deo tribina, te da skinem svoju akreditaciju kako ne bih "zbunjivao redare". Kako je skandal u Kataru najmanje što mi je trenutno potrebno u životu, pomirio sam se sa tužnom činjenicom da se moram gurati sa Indijcima, Bangladešanima i drugim "gastarbajterima" na privremenom radu u Kataru. Da ne bude zablude, ne smatram da sam iznad njih, ali stalno ustajanje i menjanje mesta tokom samog turnira me je dovodilo do ludila. Očigledno je da su došli zaraditi dnevnice, mnoge fudbalere nisu mogli ni prepoznati i ne krivim ih zbog toga. Samo, zaboga, sedite.

A na "travici" sve same legende - Kaka, Kafu, Roberto Karlos, Havijer Zaneti, Marko Materaci, Vesli Snajder, Dijego Milito, Dijego Forlan, Mičel Salgado, Hristo Stoičkov, Juri Đorkaef, Rene Igita, Kampos, Pjerluiđi Kolina... Oči su mi bile pune upijajući svako dobro poznato lice, pa mi se u jednom trenutku učinilo kao da sam ušao u PES 4 i počeo da biram tim sveta. Svi su bili dobro raspoloženi (i dobro plaćeni), a u jednom trenutku pojavio se i predsednik Fife Đani Infantino.

Švajcarac italijanskog porekla i uživo odaje utisak prilično neobičnog tipa sa savršenim osećajem za teatralnošću na kojoj bi mu pozavideli i glumci sa velikim svetskim karijerama. Sve je bilo prirodno, a tako namešteno i tu sam zapravo mogao da shvatim kolika je snaga Fife kao organizacije. Infantino je zaigravši fudbal sa jednom od ekipa ispunio svoj životni san da bude u centru pažnje, a dobio je i velike ovacije prilikom svakog dodira s loptom i interakcije sa publikom.

Katar je jedino mesto na svetu u kojem Đani Infantino može dobiti ovacije u ovom trenutku.

Sve je to bilo magično, a onda je šou ukrao jedan od najvećih ikada, a da uopšte nije ni kročio na teren. U prepoznatljivoj crnoj kapi koja podseća na beretku, beloj majici i crnom sakou u VIP ložu ušetao je nasmejani Ronaldinjo što je izazvalo pravu pomamu među, tada već, mnogobrojnim navijačima. Ljudi su klicali idolu i čekali njegovu bilo kakvu reakciju kako bi ga pozdravili ovacijama dok su utakmice uveliko trajale. Na svega dvadesetak metara od mene sedi Ronaldinjo, čovek koji je bio sinonim za fudbal u vreme dok je žario i palio u Barseloni. Gledam i ne trepćem. Ostao je tu nekih pola sata nakon čega je mirno izašao iz VIP lože, a ja sam uživo prisustvovao sticanju verovatno najskuplje polusatnice u Kataru.

Nakon objave smrti Siniše Mihajlovića nisam imao mnogo razloga za uživanje, pa sam nakon bezuspešnog pokušaja da se na kraju turnira "uguram" u miks zonu krenuo kući gde sam samo ležao i odmotavao film čitavog mog detinjstva.

Jutro je bilo rezervisano za Souk Vakif i drugi pokušaj da nađem suvenire i uspomene iz Katara, a prilikom jednog cenkanja siroti Indijac bio je toliko besan (priznajem, preterao sam sa spuštanjem cene) da mi je samo rekao "Please, go, my friend, please". Za tako bezobrazno cenkanje biste na Cvetnoj pijaci u Nišu zasluženo dobili i šamar gratis.

Nisam dugo čekao na početak meča za treće mesto između Hrvatske i Maroka. Bronzu je osvojila iskusnija i u ovom trenutku odmornija ekipa. Izabranici Valida Regregija delovali su kao izduvan balon zbog brojnih povreda i rovitih igrača, ali su i u takvom stanju uspeli da naprave određene probleme "kockastima". Presudio je izraženi individualni kvalitet u srcu veznog reda kojim su gazdovali Luka Modrić i Mateo Kovačić. Od svog osamostaljenja, Hrvatska na svetskim prvenstvima ima dve bronze i jedno srebro, pa bi i naš fudbal mogao da se ugleda na "modus operandi" hrvatskog fudbala koji, takođe, ima svojih tipičnih balkanskih problema.

Tek kada sam u medija centru odštampao personalizovanu medijsku kartu za finale Svetskog prvenstva između Argentine i Francuske, shvatio sam da ću postati deo istorije fudbala. Udariće junak na junaka, oči sveta biće uprte u dvojicu fudbalera Pari Sen Žermena. I dok će za jednog navijati gotovo čitav svet osim Francuske, manjeg dela Pirinejskog poluostrva i jedne zemlje koja se za Argentinom graniči tačno 1.224 kilometara, drugi već zna kako se osvaja najvredniji fudbalski trofej.

Ukoliko Leo Mesi osvoji jedini preostali trofej u karijeri, biće to sasvim sigurno početak kraja priče o najvećem fudbaleru u istoriji. Ako, pak, "galski petlove" odbrane naslov svetskog šampiona, diskusija o najvećem ikada će se tek rasplamsati.

A mali dečak sa Starog groblja biće delić toga, ma kako se utakmica na Lusailu završila.