Umesto dnevnika - Levonogi heroj ulice (28)

U danu kada sam video prave fudbalske gigante na terenu sportskog kompleksa za tenis i skvoš Kalifa u Dohi, zauvek sam izgubio priliku da uživo vidim najvećeg od svih. Pred mojim očima na svega nekoliko metara smenjivali su se kao na traci neka od najvećih fudbalskih imena poput Kake, Kafua, Roberta Karlosa, Havijera Zanetija, Dijega Forlana, Veslija Snajdera, Dijega Milita, Marka Materacija, dok su na tribinama bili Ronaldinjo, Džon Teri... Bila je to potpuno zaslužena, ali ipak neočekivana počast mom najvećem fudbalskom heroju i nisam mogao ni da naslutim koliko će boleti.

Siniša Mihajlović.

Ne postoji ništa što slikovitije može da opiše slobodan udarac sa 25 metara po desnoj strani, najmanje petoricu igrača u živom zidu, podignutu kragnu i levicu sa druge planete. Prva stvar koju sam ikada naučio o fudbalu bilo je ime i prezime čoveka koji će ubrzo postati moj prvi i verovatno jedini istinski fudbalski idol u životu. Stariji brat odrastao je uz kult Dragana Stojkovića Piksija, a kako sam brzo otkrio sklonost ka šutiranju lopte levom nogom, lako sam prigrlio sopstvenog heroja sa postera u našoj zajedničkoj sobi.

Mundijalska 1998. godina bila je prekretnica u mom životu, a da toga nisam ni bio svestan. Od komentatora mogao sam najčešće čuti ime Siniše Mihajlovića i Dragana Stojkovića što je umnogome oslikavalo našu igru u Francuskoj. I pored toga, za mene je to bilo kao da smo brat i ja zaigrali u reprezentaciji plavog dresa koji smo toliko voleli.

A opet, prvo sam u životu dobio Mihajlovićevu belu "jedanaesticu" reprezentacije Jugoslavije kupljenu u otvorenom tržnom centru u Nišu. Zvuči bolje nego "buvlja pijaca", što je zapravo i bila. Mojoj sreći nije bilo kraja, a svaki iskukani dinar koristio sam da bih kupio loptu, najčešće onu gumenu "Tigrovu" koju su moji vršnjaci upamtili na najbolniji način.

Jedne se scene sećam kao da se upravo dogodila.

Imao sam šest godina kada sam u Mihinoj odori (tako sam se ophodio prema dresu) otrčao u obližnje školsko dvorište ne bih li pronašao nekoga da igramo fudbal. Brzo sam se priključio dečacima među kojima je bilo i starijih i mlađih, a nekim čudom sam dobio priliku da šutiram slobodan udarac sa desne strane. Namestio sam kragnu stidljivo jer nikada nisam bio šmeker poput Siniše (a toliko sam prokleto želeo), zaleteo se ispred dvojice u živom zidu i loptu od prečke poslao pravo u gol. Za trenutak smo svi zanemeli i to je najlepša tišina koja u meni odzvanja svih ovih godina.

Nedugo nakon toga, prekršaj je bio na gotovo identičnom mestu, a svima je bilo jasno da ću ponovo šutirati ja. Ovoga puta, sa nikada većim samopouzdanjem sam podigao kragnu, zaleteo se ka lopti i poslao ju je do jedne, potom i do druge stative, da bi se na kraju "Tigrov" gumeni proizvod ponovo našao iza leđa začuđenog golmana. "Mihajloviiiiić", začuo se glas za koji ni danas ne mogu da verujem da je bio moj.

Da biste shvatili koliko je neobičan slučaj levonogih fudbalera u svetu fudbala, pomoći će podatak da prema nekim statistikama tek oko 15 posto profesionalnih fudbalera ima izraženo jaču levu nogu od desne. A opet, kada se povede priča o najvećim fudbalerima svih vremena, dvojica od prve četvorice su levonogi. O tačnom poretku nekom drugom prilikom, čitaj, nakon aktuelnog Mundijala.

Siniša Mihajlović je tokom svoje profesionalne karijere koja je trajala 18 godina postigao 109 golova, a većinu ih je dao kao fudbaler defanzivne linije tima. Slobodan udarac bio je Mihi kao penal, a moja generacija odrasla je na čuvenom mitu koji se zaista dogodio. Baš te 1998, Mihajlović je na jednoj utakmici za Lacio postigao čak tri gola iz slobodnog udarca što je podvig koji profesionalni fudbal u svojoj modernoj istoriji ne pamti. "Stradala" je tom prilikom Sampdorija iz koje je u Lacio prešao iste godine što je treneru Rimljana Svenu Goranu Eriksonu jasno stavilo do znanja koliko je pogodio potpisom momka iz Borovog sela.

Treći put sam pustio suzu tokom Mundijala koji je kruna dosadašnje karijere i, nadam se, početak stvaranja nečeg velikog u mom životu, pa su emocije bile simbolično pomešane i tokom odavanja poslednje počasti i minuta ćutanja od strane Fife, legendarnih fudbalera i prisutnih navijača. Bio sam ponosni i verovatno jedini Srbin na tribinama Kalifa sportskog centra kada su svi ustali u slavu mog heroja ulice.

Našeg heroja ulice.

Siniša Mihajlović bio je oličenje neustrašivosti, hrabrosti, pravičnosti, solidarnosti i tvrdoglavosti - svega onoga što mi često nismo smeli biti. Mane smo mu gledali pod velikim uvećalom, dok smo na njegove vrline često zaboravljali. Nije bio "živi svetac" koji hoda zemljom, dobijao je crvene kartone i pljuvao protivnike, ali je svake sekunde bio samo svoj. Voleli su ga ili mrzeli tokom igračke karijere, međutim svojom je beskompromisnom borbom sa zloslutnom bolešću ujedinio sve njih u molitvi za jedan život u koji je moglo komotno stati barem pet "običnih".

Miha u meni živi i dalje dok planiram povratak na velike terene radeći ono što najviše volim (ako ste mislili da je to novinarstvo, bojim se da ste bili u velikoj zabludi) i siguran sam da će barem jednu moju loptu usmeriti tako gde treba brišući paučinu nemoćnog golmana. A ja ću, obećavam, priznati da to nisam bio ja.

Leva noga. Bela "jedanaestica". Školsko. Slobodnjak sa desne strane.

Dajemo ga i ti i ja kada se sretnemo gore. Ti, ja i još stotine hiljada devojčica i dečaka koji su barem na jedan tren poželeli da su na tvom mestu.

Neka ti je laka zemlja, Siniša.