Bio sam dečak na 15 minuta (15)

"Brate, ležim u krevetu mrtav bolestan, kosti me bole. Ne mogu da gledam, oči mi suze". Citat sada već kultne SMS poruke jednog eminentnog sportskog radnika upućen Dejanu Anđusu mogao bi se primeniti i na moje prve budne sate nakon bolne eliminacije od Švajcaraca. Poput ratnog veterana sa post-ratnim sindromom, spontano i nekontrolisano se prisećam svih detalja i nemilih scena sa stadiona 974 veče ranije koje bi najradije da što pre zaboravim. Dan broj 15 u Dohi proveo sam prilično dosadno za nekog od koga se očekuje da prenese mundijalsku, ali nažalost često i usiljenu atmosferu tokom Svetskog prvenstva. I dok navijači koji su došli sa svih strana ne mogu da prežale to što je alkohol previše skup i često nedostupan, domaćin ima drugačiji pogled na stvari.

Organizatori u prvi plan ističu bezbednost koja je zaista na vrhunskom nivou, ni u pojedinim ulicama u mom kraju se nisam osetio tako bezbednim kao dok lutam ulicama Dohe. Šmekerski je Katar odgovorio na konstatacije o nepovoljnom položaju žena u tamošnjem društvu, pa su katarski mediji sa ponosom isticali da je ovo Svetsko prvenstvo na kojem se žene najbezbednije osećaju. Nije daleko od istine, ali treba napomenuti jednu nepobitnu činjenicu da je, nažalost, veliki broj ljudi stradao ne bi li ovo prvenstvo bilo organizovano kako treba. Za 15 dana boravka u Kataru, najbliže incidentu bio sam upravo na meču između Srbije i Švajcarske o kojem sam tokom jučerašnjeg dana napisao brdo tekstova i analiza ne bih li vam što bliže pojasnio šta se to dogodilo u odlučujućem meču za naš tim. Taktička analiza bila je, nažalost, laka jer su "orlovi" na prilično sličan način primili sva tri gola, dok dileme nisam imao ni što se tiče ocena igrača. Neko mi je rekao da sam ih častio, i neka sam, samo neka vrate.

Doha u svojoj bogatoj turističkoj ponudi ima na šta da se ponosi, pa kako je reprezentacija Srbije okončala takmičenje u grupnoj fazi, verovatno ću imati više vremena da obiđem zanimljiva mesta poput Suk Vakifa, Kataru, park Aspajer u kojem se nalazi i jedan od najboljih fudbalskih trening centara na svetu, Katarski biser...

Po unapred napravljenom planu, trebalo je da se nađem na stadionu Kalifa od 18 časova kako bih ispratio meč osmine finala Mundijala između Holandije i Sjedinjenih Američkih Država. Iz mera predostrožnosti, morao sam da otkažem kako ne bih rizikovao svoje, ali i zdravlje drugih. Ne mogu sakriti da mi je krivo što nisam video simultanku Denzela Damfrisa i potpuno drugačiju Holandiju od one na koju smo navikli od Luja van Gala. Prema onome što sam video na televizoru, Amerikanci su bili prilično ravnopravan rival koji je zabeležio čak i više šuteva u okvir gola. No, računa se samo kada lopta pređe liniju.

Cela.

Do medija centra, svoje druge kuće u Dohi, nisam išao, pa sam pomalo i izgubio onaj pravi novinarski osećaj koji te čini ponosnim što si deo jedne ovako velike manifestacije. Nakon završetka utakmice Holandije, uputio sam se do obližnjeg supermarketa u okviru kojeg radi i apoteka ne bih li pronašao lek za prehladu. Pored toga, kupio sam i još neke osnovne potrepštine (da, nutela je osnovna potrepština, ne vidim šta je sporno), te krenuo nazad do smeštaja od kojeg me deli jedan ogroman izbetonirani i ograđeni prostor koji deca ovde često koriste kako bi igrali fudbal. Iako slomljen i znojav od prehlade, upitao sam grupu dece da im se pridružim barem na kratko. Nije to bila nijedna izgovorena reč, već samo kratka gestikulacija rukom na koju su deca u pratnji roditelja odgovorila radosno. Prilikom prvog dodira lopte koji je kod mene uvek bio mekan (jedan od mojih retkih fudbalskih kvaliteta), srce je počelo da tuče kao ludo. Ubrzo sam postao dete u liku matorog 28-godišnjeg čoveka koji se vratio u detinjstvo i počeo da zavodi loptu onako kako samo jedno dete može. Golovi su bili malo preveliki, ali koga je bilo briga, niko nije želeo da postigne gol, nego da se nadigrava. Nisam bio siguran koliko je katarska dečurlija vična lopti, međutim prema onome što sam video, onaj arapski osećaj za igru i atraktivan potez toj deci nije manjkao. Kakve je samo majstore iznedrio Bliski istok i, kulturološki veoma slične, zemlje Magreba i uz njega Egipat.
 
Toliko sam se preznojio da sam bukvalno nakvasio majicu, no nije me bilo briga jer sam posle toliko godina ponovo postao dete koje juri za loptom tražeći način da nadmudri protivnika. Želeo sam sliku za uspomenu sa tom decom, međutim roditelji su mi na dobrom engleskom ljubazno objasnili da to nije baš praksa u njihovoj kulturi jer žele da zaštite identitet svoje dece i na taj način.

Od uspomene je ostao samo jedan gol, dobro poznat svima koji su pikali fucu na ulici.

Vrativši se u apartman sa osmehom od uveta do uveta, čekao sam da počne igra jednog drugog deteta u telu jednog od najboljih, ako ne i najboljeg fudbalera na planeti svih vremena. Jednoga dana, imaću tu privilegiju da mogu reći da sam Lea Mesija uživo gledao najmanje tri puta, mada se nadam da će se taj broj uvećati do kraja Svetskog prvenstva. Na magiju "Pulge" čekali smo nešto više od pola sata, a i pored žestoke borbe sa Australijancima koji se nisu predali od prvog do poslednjeg sudijskog zvižduka, jasno je bilo da ovaj tim Argentine ide dalje i da veliki deo planete navija da upravo "gaučosi" podignu pehar u Kataru.

Večeras se vraćam u staru rutinu i to na stadionu Al Bajt gde će se sastati Engleska i Senegal, Afrički tim nisam gledao niti jednom do sada i jedva čekam da vidim četu Alua Sisea na delu. Ko zna, možda do kraja dana u potpunosti ozdravim, pa nećete morati da čitate baš ovoliku patetiku.

Dok se to ne desi (ako se desi), pokušajte da pronađite dete u sebi i osetite radost koju životni izazovi često teraju poput oblaka koji zaklanjaju sunce. Ja jesam te davne 1998. godine čijeg se Svetskog prvenstva u Francuskoj sećam tek na fragmente.

A možda je to bio samo san, no nije me briga - ja svoj san nastavljam da živim u Kataru.