Bio Srbin na hrvatskom tulumu u katarskom pabu (17)

"Ako još uvijek nisi došao do hladnog piva, onda mjesto je Red Lion pub, sutra u podne, prije naše utakmice", glasio je odgovor na jedan od mojih prilično ranijih dnevnika u objavi na Tviteru. Iznenadio sam se videvši ove reči jednog gospodina u zrelim godinama iz Hrvatske, pa mi je je ovaj poziv zaista zaintrigirao maštu. Najveći problem bilo je moje zdravstveno stanje koje je, premda bolje, daleko od idealnog, te je bilo pitanje hoću li moći da se odazovem pozivu kakvom se nisam nadao i kakav nisam dobio do sada. Čak ni od naših navijača.

Prošao je čitav dan, da bi veče pre okupljanja stigla i privatna poruka od njega. "Nisam se zajebavao za piće, nije nikakva obaveza. Biću tamo pre utakmice sa Japanom, pa dođi ako možeš", pisalo je u poruci. Čekao sam čitavu noć kako bih video u kakvom se stanju nalazim, a kada sam shvatio da mogu doći makar na sok kako bih upoznao neke od navijača Hrvatske i osetio atmosferu, odlučio sam da krenem.

Iskreno, na početku mi je dosta toga prolazilo kroz glavu. Da se razumemo, nisu to bili u pitanju oni najgori scenariji na svetu, ali teško je kontrolisati grupu pripitih (da upotrebim eufemizam) navijača u jednom pabu kada je u pitanju iskazivanje nacionalnih osećanja. Naročito kada u obzir uzmemo krvavu prošlost dva naroda čije se države graniče, dok su u zajedničkoj živeli skoro 90 godina. Za jednog srpskog novinara, pab zatvorenog tipa polovično pun hrvatskim navijačima verovatno ne zvuči kao najbezbednije mesto na svetu. Sve moje predrasude bile su na velikom i teškom ispitu, a jedini način da ih preispitam i eventualno srušim neke od njih bio je da dođem u pomenuti pab. O tome šta bi se moglo čuti od pesama mogao sam pretpostaviti, pa sam i o tome morao da razmišljam jer definitivno ne moram da prisustvujem takvim scenama.

Iste sam viđao i u Srbiji, pa nisam bio naročito impresioniran.

Brzo sam našao sto za kojim me je čekalo mesto, za njim je sedela četvorka iz Zagreba sa kojima je veoma brzo počela prilično opuštena konverzacija o praktično svim temama. Naravno, glavna je bila Njegovo visočanstvo Fudbal, stvar koja kao retko šta spaja mnoge ljude u nikad polarizovanijem svetu. Pokušao sam otkriti tajnu Dinamove omladinske škole, kako to da Hrvati uvek dobro odigraju velika takmičenja, šta to nedostaje reprezentaciji Srbiji da bude uspešna poput Hrvatske (što se talenta tiče, ne bih rekao da zaostajemo mnogo)...

"Znaš kaj vama fali? Kult reprezentacije! Vi ste kao ona stara Juga, sjećam se kada sam bio dječak, ta Juga nije imala nijednu navijačku pjesmu, nije postojao naboj te vrste kao sada u reprezentaciji Hrvatske", rekao mi je o Srbiji jedan od novih prijatelja, dok su pesme sporadično i spontano prekidale naš razgovor. Neki od njih bili su i Nišu pre nekoliko godina koji je na njih ostavio lep utisak i na to sam bio posebno ponosan. Moj otvoreni poziv da ga ponovo posete imaju sada i zvanično.

Navijači reprezentacije Hrvatske imaju priličan broj navijačkih, čak i fudbalskih pesama koje su na repertoaru kada njhov tima igra sve manje. Iako je, prema proceni ljudi za mojim stolom, ovoga puta broj navijača u pabu bio čak dvostruko manji od utakmica u grupi, bili su veoma glasni i raspoloženi, te kao takvi pobrali simpatije i ostalih gostijju paba kojih nije bilo previše. Ubrzo su svi počeli da ih snimaju, neki su im se čak i pridružili u pesmama koje su se čule sa očigledno "privatizovanog" razglasa. Mogle su se čuti numere Miša Kovača, Olivera Dragojevića, čak i Novih fosila što je oduševilo praktično sve prisutne. Ne znam da li je neko van tog stola shvatio odakle sam iako sam za sobom imao novinarsku akreditaciju (moram da je nosim zbog Haja karte) na kojoj piše iz koje sam države. Ono što definitivno mogu da kažem jeste da lično nisam primetio niti jedan sporadičan, čak ni čudan pogled upućen meni, verovatno delom i zbog toga što su se s velikom strašću posvetili pevanju rodoljubivih pesama koje teško mogu uvrediti bilo koje druge nacionalne grupe.

Ipak, da ne bude sve tako glatko, pobrinuo se i domaćin koji je posle prvih taktova dobro poznate pesme kontroverznog izvođača Marka Perkovića Tompsona (ironije li, ima li mnogo srpskijih imena od Marko?) na televizoru prikazao i spot iz 1992. godine. I dok Srbi i Hrvati imaju prava na različita mišljenja o građanskom ratu u Jugoslaviji koji se najvećim delom dogodio i pre mog rođenja, postoje neke nepobitne činjenice oko kojih se, nažalost, neće složiti dve strane. O tome ne želim ovom prilikom jer nije ni mesto ni vreme.

Mojim domaćinima je na neki način bilo krivo što sam, eto, morao da prisustvujem i sceni horskog pevanja stihova koji pozivaju na ubistvo ljudi moje nacionalnosti, te su neki pomalo ironično komentarisali čitav prizor verovatno pokušavajući da mi kroz humor možda malo i olakšaju. Tik pre nego što su krenuli prvi taktovi "pesme", znao sam da je vreme da se uputim ka medija centru kako bih stigao na utakmicu između Japana i Hrvatske. Instinkt me za sada u Dohi nikada nije izdao.

Poželeo sam im svu sreću u daljem putovanju jer sam znao da se vraćaju za Dubai koliko sutra, a ja sam ubrzo stigao na stadion Al Džanub koji je ugostio dve, posle 120 minuta, ispostaviće se u svemu ravnopravne ekipe. Jedan slovenački kolega dao mi je odličan šlagvort za razmišljanje kada je u prvi plan pred izvođenje penala isticao razliku u visini japanskog i hrvatskog golmana. Kao da su ga igrači dva tima čuli, pa je nesrećni Gonda ukrotio tek jedan penal i to onaj Livajin koji bi, za onakvu neozbiljnost, dobio batine da je odrastao u mom kraju. Sa druge strane, Livaković je odbranio čak tri penala pomalo uplašenih japanskih fudbalera, pa je na kraju Hrvatska stigla do još jednog četvrtfinala Svetskog prvenstva.

Nemojte me pitati za koga sam navijao, to je u ovom trenutku apsolutno nebitno kada već nema naših "orlova".

Ali, biće njih ponovo.