Da li je Nikola Jokić bio u pravu? (8)

Dan broj osam mog boravka u Kataru bio je rezervisan za dva centralna događa. Prvi je sasvim sigurno u opisu radnog mesta, konferencija za medije u trening centru reprezentacije Srbije Al Arabi, dok je drugi bio jedan latinoamerički merak i okršaj drugog kola grupe C između Argentine i Meksika. "Gaučosima" je gorelo pod nogama nakon neočekivanog poraza od Saudijske Arabije, pa je to obećavalo veliku borbu i tenziju na terenu. Možda i po koji metak.

Praštajte zbog neslane šale.

Nakon obavljenog domaćeg zadatka u vidu informisanja o tome šta se dešava u ostalim ekipama na Svetskom prvenstvu, uputio sam se ka trening centru "orlova" gde je održana konferencija za medije kojoj su prisustvovali Marko Grujić i Nemanja Maksimović. I sasvim je razumljivo bilo blago razočaranje prisutnih novinara jer su želeli neke od igrača koji su odigrali značajniju ulogu u porazu od Brazila, ali da sam ja selektor, postupio bih veoma slično. O slabim izdanjima igrača od kojih se očekivalo više pisali smo naširoko, a Stojković je želeo da zaštiti svoje fudbalere, s tim što treba biti iskren i istaći da njegove reči nakon Brazila o tome da su "neki rekli da su spremni, a nisu bili" javnost nije morala da čuje. Baš zbog mira u kući.

Grujić i Maksimović mirno su odgovarali na sva pitanja znatiželjnih novinara, a jedan engleski kolega iz agencije Asošijeted pres postavio je pitanje o sada već čuvenoj zastavi "Nema predaje" u svlačionici Srbije na šta je usledila jedina logična reakcija potparola saveza. Interesantno, istog dana kada se pojavila ova fotografija, jedan od švajcarskih kolega me je zamolio da mu pružim kontekst čitave priče jer je tema Kosova i Metohije posebno zanimljiva sportskim novinarima u toj zemlji posle utakmice sa Srbijom pre četiri godine. Nisam imao potrebu da pravdam bilo koga, ali sam istakao da to nije bila provokacija ni prema kome, već pokušaj da se igrači motivišu. Nacionalni duh u reprezentativnom fudbalu igra strahovito važnu ulogu, a veliki deo srpskog nacionalnog bića predstavlja sve ono što se nalazi u južnoj pokrajini.

O politici toliko, pa bih želeo da pređem na neke fudbalskije teme.

Grujić je kao najopasnijeg pojedinca Kameruna istakao vezistu Napolija Zamba Angisu i, prema mom mišljenju, nije bio daleko od poente. Dalje, on u svom izlaganju navodi kako "moramo da odigramo dobro na sredini terena i zaustavimo lopte Angise ka napadačima prilikom kontranapada, a ako to uradimo, uspećemo da pobedimo". Ne znam da li grešim, ali ovo je bio jedan od retkih, ako ne i jedini taktički osvrt na samu fudbalsku igru na svim dosadašnjim katarskim konferencijama uz reči selektora Stojkovića o zonskoj markaciji igrača Brazila. To me je navelo na pomisao o konferenciji "karioka" nakon pobede nad Srbijom. Nisam krio oduševljenje stavom Titea prema novinarima (premda je lako biti laf kada se pobedi utakmica), ali čitavog dana razmišljao sam o tome na koji način moje brazilske kolege shvataju konferenciju za medije. Nije to bila samo još jedna uštogljena ceremonija sa opštim mestima koje ponekad koristim i sam (trudiću se da smanjim, obećavam), već jedan otvoreni dijalog o fudbalskim elementima poput zonske odbrane, korišćenja poluprostora, usmerenog presinga... Sa svim ovim terminima, možda to zvuči kao naučna fantastika, ali pretpostavlja da je sasvim logično da jedan sportski, pre svega, fudbalski novinar ume da barata osnovnim pojmovima kako bi što bolje razumeo igru. Još uvek nisam na željenom nivou znanja o tome i verujem da je to već jedan korak ka poboljšanju.

Dva prelepa individualna poteza odlučila pobednika.

Osim toga, tvrda, takmičarka i ne naročito atraktivna utakmica na prvi pogled 🇦🇷🇲🇽 🧵 pic.twitter.com/LyqAUWPn7R
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) November 26, 2022

Da razjasnim odmah, nisam iz one priče "napolju sve lepo, a u Srbiji ne valja", ali fudbalska kultura u našoj zemlji mogla bi i morala biti na višem nivou. Čitajući neke starije članke legendarnog Rajka Mitića koji je, nakon grandiozne igračke, imao i uspešnu novinarsku karijeru (nije jedini), mogao sam naslutiti da su u našoj zemlji razgovori o elementima fudbalske igre, organizacije napada i odbrane, tranzicije bili svakodnevica. Bilo je to pre 30, 40 godina. Sama mi se nametnula i rečenica Nikole Jokića pred početak Evropskog prvenstva u košarci kada je izrekao jednu verovatno veliku istinu: "Mi ne volimo sport, mi ne volimo košarku – mi volimo da pobeđujemo kao i u svakom drugom sportu".

Pobeđuju i Brazilci, Englezi, Francuzi, međutim i pored toga razgovaraju o samoj igri na terenu. Naši momci moraju bolje nego protiv Brazila, u to nema dileme, ali i mi sportski novinari ponekad moramo bolje. I jedni i drugi rastemo iz utakmice u utakmicu i svaka je nova prilika da naučimo nešto novo. Sujeta i napredak ne idu u istu rečenicu.

Inače, moram da se pohvalim – konačno sam video Lea Mesija na terenu.
Pravog.

Pojavio se na stadionu Lusail iz drugog pokušaja, ali vredelo je čekati četiri dana kako bih svedočio minijaturi mađioničara iz Rosarija kojom je prekinuo uspavanku na terenu. To je očigledno dalo krila talentovanom Encu Fernandezu koji je klasičnom "kiflom" istegao golmana Očou, pa je zbog parade meksičkog golmana udarac bio još atraktivniji. Jedan "tunel" tek da zagreje dlanove gledalaca i po koji sporadičan pokušaj bili su sve što smo videli pored dva trenutka inspiracije vidno motivisanih Argentinaca i, sve do primljenog gola, defanzivno orijentisanog Meksika. Navijači obe reprezentacije napravili su pravu karnevalsku atmosferu i bili pravo osveženje u moru navijača-turista koji su došlo u očekivanoj većini zbog visokih troškova puta.

Dogodilo se i jedno pravo malo čudo. U smeštaj sam uspeo da uđem pre 2.00 posle ponoći, prvi put otkako boravim na Bliskom istoku. Promena mi je prijala jer sam svež i odmoran dočekati slobodan dan. Ili ipak ne, jer sada je 6.19 ujutru. Ali, koga je briga, znam da sam privilegovan jer bi milioni, možda čak i milijarde ljudi volelo da bude na mom mestu.

Zato i cenim svaki sekund proveden u Kataru koji možda nije najfudbalskija sredina na svetu, ali je okupio sve ono najbolje što ova prelepa igra ima da ponudi. I nemojte da se plašite, neće nam ni bogati šeici ni pohlepni činovnici fudbalskih organizacija ukrasti fudbal. Sve dok i jedno dete stavi loptu pod mišku i uputi se na travnatom, peskovitom ili betonskom terenu.

Tada je fudbal samo njegov/njen.