Dragi mama i tata, dobro sam (2)

"Dragi mama i tata, bezbedno sam stigao u Dohu. Let je bio miran i bez turbulencija, smeštaj smo pronašli vrlo ubrzo, a nakon toga sam završio sve formalnosti u medija centru. Hrana je dobra i raznovrsna, vreme je sunčano i prijatno, a ljudi ljubazni i žele da pomogne. Pozdrav iz novcem, pardon, suncem okupanog Katara.

Vaš Ivan."

Jučerašnji dan započeo je isto kao i ovaj, pisanjem redova koje će upravo pročitati. Veliki umor nisam osećao jer me je trema zbog odlaska na otvaranje Svetsko prvenstva na stadionu Al Bajt i prve utakmice drmala od trenutka kada sam otvorio oči.

Odlazak u medija centar će mi, izgleda, postati svakodnevna rutina. O objektu i mojoj tendenciji da se gubim u njemu sam već pisao, međutim to se promenilo nakon što sam naspavao i koliko-toliko prikupio snagu. Metro se nalazi bukvalno 300 metara od smeštaja, a da bi se došlo do medija centra potrebno je sići na četvrtoj stanici odakle se hodom stiže za tri minuta. Iznenadio me je manjak gužvi, pa je takav prizor iz stanice metroa u pola 10 ujutru začudio mnoge.

U centru je održan brifing sa novinarima kojima su date precizne instrukcije u vezi rada, prevoza do stadiona i trening centara, kao i svih ostalih pojedinosti nama neophodnim. Da ne dužim jer teško da nekoga to može zanimati, tek, primetio sam da praksa postavljanja glupih pitanja postoji i na jednom takvom nivou kakvo je Svetsko prvenstvo. Inače, mislim da je Katar zimi najbolji način da se prehladite. Napolju je 25 stepeni, ali je vlažnost često velika i subjektivni je osećaj mnogo veći, dok se apsolutno sve zatvorene prostorije u Kataru hlade, neke čak i na svežih 18 do 20 stepeni.

Ne bih dužio o prizoru sa mog tanjira u kantini medija centra od kojeg bi svakom mom poštenom sugrađaninu pozlilo, međutim moram priznati da je restoran koji po obroku košta oko 14 evra nudi zaista raznovrsnu ishranu i mnogo opcija kada su u pitanju osveženja. Za ljude koji će narednih 30 dana bukvalno živeti tamo, pun pogodak. Trebalo je prvo razmeniti novac, pa sam skoknuo do "Mall of Qatar" tržnog centra koji je najveći u čitavoj zemlji. Ceo je u motivima Svetskog prvenstva, nudi sve što i prosečni veliki tržni centri na zapadu, ali dašak Orijenta se da osetiti kroz enterijer restorana lokalne hrane i odeće.

Što se tiče ljudi, teško da mogu ponoviti koliko su ljubazni i strpljivi, a uz to svi znaju engleski. Nakon ručka, nestrpljivo sam čekao polazak šatl autobusa koji vozi direktno do Al Bajt stadiona do kojeg ima oko 48 kilometara. Vozač Hindus uključio je grejanje jer pretpostavljam da se smrzao na njemu neprijatnih 25 stepeni, pa smo se svi u gužvi lepo krčkali, a pored mene i pomalo nesnađeni Japanac. Nije da sam ja kao mnogo snađeniji.

Nedaleko od naše stanice, mogli smo videti jedan veliki svetleći šator. Bio je to stadion Al Bajt sagrađen upravo po uzoru na beduinske šatore u pustinji, ima kapacitet od 60.000 ljudi i, premda je veliki, veoma je pristupačan i kompaktan. Sam ulazak na medijsku poziciju za mene je bio čaroban, u svojstvu novinara tokom sada već poduže karijere bio sam samo na Čairu, a svi koji su imali to zadovoljstvo znaju koliko ponekad sve može biti stresno. Na ovom nivou, naravno, to nije moglo da se desi, pa sam pored sasvim lakog pristupa internetu i fantastične pozicije dobio i veoma prigodne poklone kao znak pažnje domaćina. Nisu svi bili oduševljeni time, pa je tako danski kolega prilično nonšalatno praktično bacio poklone sa strane, valjda pokazujući time neku vrstu protesta. Ali dobro, dupli standardi su nešto na šta smo mi u Srbiji navikli.

Teren je bio perfektan, Ekvadorci kojih i inače ima mnogo u čitavoj Dohi veseli i strastveni u navijanju, a podršku "ultrasa" imali su i reprezentativci Katara. Odmah je počelo kontroverznim ofsajdom koji je, kasnije će se ispostaviti, i bio, ali uz primenu prilično arhaičnog i pomalo nelogičnog pravila. Izdržao je Katar tek 16 minuta jer je toliko bilo potrebno da Ener Valensija postigne vodeći pogodak za "Trikolore". Interesantno, sve simpatije neutralnih navijača nisu imali domaćini, pa su prilično burno proslavili golove južnoameričke selekcije. Neki su to tumačili i kao simbol pobede fudbala nad novcem, ali u raspravu te vrste nije naročito pristojno započinjati s moje strane nakon svega što mi je omogućeno u Kataru. Ne zbog autocenzure ili straha, koji nijedan novinar pa ni navijač (čini mi se) ne oseća, već zbog elementarne pristojnosti kao gosta. U 31. minutu Valensija je zapečatio sudbinu Katara koji je na terenu delovao pomalo zastrašeno velikom scenom, iako se radi o aktuelnom prvaku Azije što nije lako učniti pored Japana, Južne Koreje, Australije, Irana...

Naposletku, nije baš da Feliks Sančez i ima na raspolaganju neki kvalitet, nisu to oni arapski igrači sa severa Afrike koji svojim loptačkim umećem često oduševe čitav svet, pa će domaćin ukoliko nastavi ovako teško i do gola protiv Holandije i Senegala. Zanimljiv je bio i prizor sa krova Al Bajta koji je u motivima tradicionalnih arapskih šara koje umnogome podsećaju na pirotske ćilime što me je za trenutak malo i obradovalo.

Na kraju dana, vraćajući se iz medija centra u smeštaj, u metrou sam upoznao dvojicu kolega iz Brazila. Bili su veoma ljubazni i komunikativni, iako je stariji Žoze (60+ godina sigurno) znao samo neke engleske reči, pa sam se iz petnih žila trudio da iskoristim svo svoje (kvazi) prepoznavanje portugalskog. Ni mlađi nije znao mnogo više engleskog. Ono što sam uspeo shvatiti jeste da mi je obazrivo upozorio na napadačku petorku Brazila, ja sam njemu ukazao na Mitrovića, Vlahovića i Necu Radonjića (subjektivan sam i neka sam), pa je poželeo da razmenimo majice sa simbolima naših zemalja. Kao klasičan slepi putnik, ja je nisam imao, pa sam došao na ideju da mu dam novčanicu od 10 srpskih dinara na poklon i objasnio kolika je to (mala) vrednost. Uzvratio je istom merom i dao mi 10 brazilskih reala, pa guglajući upravo shvatam da sam "ojadio" kolegu Žozea za čak 202 dinara i 29 para prema aktuelnom kursu Narodne banke Republike Srbije.

Desculpe, Jose!