Druže moj (22)

Jedne davne zime želeo sam da obavim jedan telefonski razgovor koji nije ni trebalo da obavim. Sa druge strane žice, javio se nepoznati glas koji nikada nije ni trebalo da se javi. "E, druže...", čulo se tada, nakon čega sam dobio neobjašnjivo jak poriv da mu telefon smestim tamo gde sunce ne sija. Ništa bolje nije ni sa engleskim "my friend" što sam saznao juče.

Čitav dan bio je rezervisan za utakmice četvrtfinala Svetskog prvenstva u Kataru. Izabrao sam da idem na evropski klasik između Engleske i Francuske koji počinje od 22 časova po lokalnom vremenu, dok je četiri sata ranije na programu bio duel između Maroka i Portugalije. Slobodan deo dana poželeo sam da provedem tragajući za jednom stvarčicom. Tržni centar "Doha Festival City" obećavao je svojom sadržinom, međutim sreću sam odlučio da potražim u zvaničnom delu FIFA Fan festivala. Uputio sam se ka Vest Beju (deo grada na zapadnoj obali) i poželeo da osetim navijačku atmosferu u zoni fan festivala. Kao novinar, ovde ste na neki način polu-VIP jer imate pristup mnogim stvarima brže nego obični navijači.

Privilegija na koju nikako da se naviknem.

Krenuh ka ulazu broj 2, policajac mi je rekao da ne mogu da uđem, pa sam krenuo ka "jedinici" kako bih pokušao da uđem tamo. Ljubazni policajac mi je kazao da mogu ući na drugi ulaz, mislio sam da se neko igra sa mnom, pa sam se ponovo vratio na prvobitno mesto objašnjavajući da treba da uđem unutra. "Come with me, my friend", nervozno će policajac kojeg sam poslušao, pa sam i krenuo s njim. Usput, neki njegov kolega rekao je nešto na arapskom pokazivajući rukom na mene. Pomislio sam da me doziva i krenuo ka njemu, on se zbog toga zbunio, ali mi je rekao da nastavim sa kolegom. Onda je on poluglasno izgovorio: "Please, my friend, please, my friend, come with me, my friend", na šta sam neočekivano pukao i odbrusio: "We are not friends". Izgubio je i ono malo strpljenja dok me je doveo do medija centra festivala, usput me verovatno ogovaravši sa kolegama na arapskom. Rekao sam mu da to nije pristojno, te dok sam ja tu mora da priča na meni razumljivom jeziku. Ućutao je i nestao, što moj pritisak nije spustilo nimalo.

U medija centru druga priča, ljubazni volonteri objasnili su mi da, pored redovne FIFA akreditacije, treba da posedujem i akreditaciju koju izdaje domaće telo i koje važi za događaje u organizaciji države Katar, a ne FIFA. Potpisao se, stavio datum i za samo tri minuta dobio potrebnu akreditaciju. Fan zona u Dohi prilično je velika, a možda je to tek moj subjektivni osećaj zbog činjenice da još uvek nije bilo navijača jer sam bukvalno morao da čekam 16 časova da se otvori. Na bini je već nastupao neki arapski Saša Kovačević uz kojeg su se njihali svi prisutni, uz neki orijentalni zvuk, a moram da priznam da mi se numera na arapskom dopala. Odmah sam krenuo u muzej koji izgleda fantastično i veoma svedeno, što se kaže - po meri. Nije preveliki, a opet pruža uvid u istoriju svakog svetskog prvenstva koje je odigrano do sada. Dva posebna mesta rezervisana su za trofeje – pehar Žila Rimea i pehar Svetskog prvenstva kakav poznajemo danas. Kada je devojka koja radi u muzeju pitala da li želim da saznam nešto više o prvom Mundijalu 1930. godine u Urugvaju, ponosno sam rekao da je i moja zemlja bila deo stvaranja istorije, te da je upravo ovaj šampionat stekao kultni status među mojim narodom, najviše zahvaljujući filmu Dragana Bjelogrlića "Montevideo, Bog te video". Naravno, radi se o romansiranoj verziji i režiserskoj slobodi, ali nije me mrzelo ni da pročitam sjajnu istoimenu knjigu kolege Vladimira Stankovića po čijim je motivima i napravljen film. Topla preporuka.

Stigao sam i u zvanični FIFA šop od kojeg mi uši i dalje bride zbog skupoće. Privezak sa trofejom Svetskog prvenstva košta 2.200 dinara, a najponosniji sam na "ulov" specijalne zvanične monografije FIFA o svetskim prvenstvima koja košta oko 6.700 dinara. Malo, s obzirom na to kako izgleda i koliku zapravo vrednost ima zbog činjenice da je tek nekoliko stotina takvih odštampano u svetu.

Vrlo brzo sam se vratio metroom do smeštaja kako bih pojeo nešto, okupao se i spremio za utakmicu na stadionu Al Bajt koji se nalazi najdalje od svih. U međuvremenu, Maroko je svetu priredio još jedno fudbalsko čudo i eliminisao Portugalce minimalnim rezultatom. Scene slavlja nisam stigao da vidim, ali morao sam da čestitam Fatimi na senzacionalnom uspehu ne samo Maroka, već i čitavog arapskog sveta i Afrike. Sada idu na Francusku, pa šta im Bog da. Pariz će u najmanju ruku biti podeljen po pitanju miljenika.

Do sada im je dao nestvarno mnogo.

U duelu između Engleske i Francuske nije bilo toliko uzbuđenja, delom i zbog činjenice da "gordi albion" ipak nije bio toliki autsajder kao Maroko. Izabranici Didijea Dešana poveli su fantastičnim golom Čuamenija, da bi početkom drugog poluvremena sa penala izjednačio Kejn. I bili su Englezi bolji tokom najvećeg dela drugog poluvremena, međutim usledila je velika kazna za promašaje. Centaršut Grizmana i trzaj glavom neuništivog Žirua bili su dovoljni da aktuelni prvak sveta stekne novu prednost. Imala je četa Gareta Sautgejta prilike da izjednači, ali je tragičar Kejn promašio penal u finišu susreta. Na kraju, imao sam osećaj da je Francuska "šibicarila" pobedu, te da je hrabru Englesku dobila ipak sa određenom kočnicom na terenu. A moguće je i da tako izgleda smirenost, rutina i odrađen posao prvaka sveta.

Vratio sam se dobrom, starom režimu povratka u smeštaj oko dva izjutra što ovoga puta, iznenađujuće, nisam previše osetio. Ubrzo sam shvatio da od fudbala u naredna dva dana nema ništa, te da ću morati da ih provedem u nešto laganijem ritmu. Muzeji, plaže, još tržnih centara od kojih mi je, pravo da vam kažem, muka - sve su to izbori koji su mi ostali.

I nisu baš neki, ali usred pustinje je i ovo veoma bogat izbor.