Ho (no) visto Leo Messi (4)

Pišući o praznim katarskim metroima, kao da sam izazivao sudbinu, pa sam se odjednom zatekao u metrou prepunom navijača iz Tunisa. Izgleda da me proganjaju.

Kako je bilo čarobno probuditi se u jutru koje će označiti početak novog dana i ostvarenje još jednog davnog sna. Kada sam te 2006. godine kupio dres Lea Mesija u Barseloni sa brojem 19 u Otvorenom tržnom centru (zvuči bolje nego buvlja pijaca), nisam ni slutio da ću ga jednog dana zapravo i videti na delu. Došavši na stadion, sačekala me je jedna Nemica koja je pokušavala da pronađe ulaz za medije. Krenuli smo zajedno uz stepenice i nekako uspeli u tome. Mesijeva pojava na terenu bila je nešto posebno i to se osetilo i na tribinama, iako jedan od najnižih igrača u svom timu, imao je oko sebe auru koja je privlačila sve prisutne – od novinara, fotoreportera, preko navijača i volontera. Svaki put kada je Mesi pogrešio, Arapi su slavili kao da je njihov tim postigao gol, dok mi je u jednom trenutku palo na pamet da izračunam koliko miliona Argentinaca bi dalo sve što ima da se menja sa mnom. Bilo bi zanimljivo videti pravu statistiku koliko je (kilo)metara prešao Mesi i pored postignutog gola sa penala.

"Ho (no) visto Messi", rekli bi Argentinci, ali šou su ukrali maestralni fudbaleri Saudijske Arabije.

Imao sam tu privilegiju da prisustvujem stvaranju jednog od najšokantnijih rezultata u istoriji Mundijala, ali je sve to gledajući teren s moje perspektive delovalo toliko logično, prirodno i normalno da se pobeda Arapa, nakon što su poveli, nije dovela u pitanje niti jednog trenutka. Sedam su puta puleni Erva Renara uhvatili "Gaučose" u ofsajdu za samo 45 minuta što je dovoljan dokaz koliko je to bilo kompaktno i timski savršeno izdanje, bez obzira na primljen gol nakon kojeg nisu želeli da se predaju. Drugih 45 minuta stadiona Lusail predstavljalo je klasičnu fudbalsku trenersku kliniku nedoraslom Lionelu Skaloniju koji nije imao rešenja za jednačinu sa mnogo nepoznatih. O drugom pogotku Saudijske Arabije možemo govoriti i kao o nauci o lepom, dok su Argentinci svojim nonšalantnim i bezobraznim stavom prema fudbalu zasluženo dobili ništa.

Lopta uvek vrati.

Odmah po završetku utakmice, novinari su pohitali ka miks zoni, pa sam i sam po principu "kud svi Turci, tu i mali Mujo" požurio da ispunim obećanje koje sam dao detetu u sebi. Prvi su izlazili raspoloženi Arapi koje, i pored istorijske pobede, strani mediji nisu pitali previše, da bi posle duže od sat i po vremena počela da izlazi i selekcija Argentine. Poslednji je bio upravo Mesi prošavši pored mene, što me je iz neobjašnjivog razloga podsetilo na numeru "Nisam ni metar od tebe" kasidolskog lučeta Dragane Mirković. Možda nije naročito skromno s moje strane, ali namirivši dete u sebi nisam osetio neku preveliku euforiju zbog bliskog susreta za jednim od najvećih fudbalera svih vremena. Sasvim je moguće da još uvek nisam ni svestan te činjenice. Ili sam samo odrastao, što ne bi valjalo.

Dete u sebi namirio jesam, ali bilo je potrebno isto učiniti i sa stomakom, pa sam se uputio sa preostalim novinarima ka medija centru u čijoj kantini sam "overio" skoro svaki deo. Kalkulišući o vremenskim ograničenjima, došao sam na ideju da svratim do smeštaja, okupam se i time vratim u život i onda zatim da se ponovo uputim ka medija centru gde bih sačekao autobus za medija koji vodi ka stadionu Al Janub gde se održavala utakmica između Francuske i Australije. Čitava zamisao pala je u vodu kada su nam rekli da autobusa za utakmicu više nema, te da se moramo snaći 45 minuta pred početak meča koji je od nas udaljen 20 kilometara. Tada na scenu stupa novinarska solidarnost.

Nakon kraćeg dogovora sa kolegama iz Španije i Argentine, priključila nam se i prva žena osnivač sportskog sajta u Marokou Fatima, pa smo po troje uzeli Uber i krenuli ka Al Janubu. Po završetku vožnje, Španac Salvador je prosto potrčao u jednom pravcu, dok smo Fatima i ja nastavili u drugom smeru, ali kada sam želeo da platim vožnju, taksista je rekao da je Salvador već platio. Salvador na španskom znači “spasilac”, znači istina je – ima nečeg i u nauci o imenima...

Povoljna okolnost za mene bila je činjenica da Fatima govori arapski, pa smo još lakše našli ulaz na tribine od kojih smo prethodno čuli veliki huk. Gol Australije sam propustio, ali ne i priliku da se uverim zbog čega su Francuzi aktuelni prvaci sveta sa tendencijom da tako nešto ponove i u Kataru. Tokom utakmice, ćaskao sam sa japanaskim kolegom Nobutom koji mi je oduševljeno govorio o Piksiju, ali i Ivici Osimu, dok sam se ja pravio važan spominjući Jukija Mišimu, pisca malo poznatog van Japana, ali sa veoma burnim i kontroverznim životom. Nobuto je novinar starog kova, mislim da je jedini koji je imao pored sebe beležnicu i hemijsku, a umesto društvenih mreža, dao mi je vizit-kartu. Lekcija naučena.

Po izlasku sa mesta, ponovo sam sreo Fatimu, pa smo odlučili da se zajedno uputimo ka busevima koji vode do medija centra. Bilo je nekoliko minuta posle ponoći, pa nakon svega doživljenog, prisustvo na konferenciji za medije nikako nije bila opcija.

Prilikom povratka, sa Fatimom sam pričao o brojnim stvarima, između ostalog spomenuo sam i jedan od najvećih klubova u Marokou Raja Kazablanka. Radi se o trostrukom prvaku Afrike sa velikom armijom navijača, pa me je ona upitala da li želim da postanem slavan u Maroku. Učinio sam joj, pa sam govorio malo i o Raji što je ona objavila na svojim društvenim mrežama. Do ovog trenutka, video je dobio 4.800 reakcija na Fejsbuku i verovatno na stotine hiljada pregleda od strane fanatičnih Marokanaca od kojih sam dobio tačno 187 zahteva za prijateljstvo. Postao sam influenser u Maroku pre nego u Srbiji. Fatima mi je takođe rekla i da kralj Maroka lično poziva na večeru sve novinare koji prisustvuju velikim sportskim događajima, što se smatra velikom čašću u toj zemlji.
 
A mene, ako se u Srbiji sete na Dan bezbednosti, sete se, ako se ne sete, nikom ništa. To je bila moja dužnost.

Da radim.