Hvatanje za međunožje ili zašto smo (ponovo) zaslužili Švajcarsku (14)

Jutro nakon delimično prespavane noći, osećam se slomljeno, a groznica i temperatura od 38 stepeni nisu baš najveći razlog tome. Moj boravak u Kataru nije bio uslovljen učinkom reprezentacije Srbije, ali nisam znao da ću biti baš ovoliko pogođen, za moj ukus, preranom eliminacijom i to na onakav način.

Biće da drugačije nismo ni zaslužili.

Mada se protiv Brazila verovatno nije imalo šta tražiti od naših reprezentativaca, mnogo ćemo žaliti za Kamerunom, možda čak i više nego za Švajcarskom. Voditi dva gola razlike i potom primiti dva gola iz kontranapada nisam mogao objasniti nikom mod znatiželjnih inostranih kolega. Izgleda da smo prokleti zbog mnogih stvari koje najmanje veze imaju sa fudbalom.

Ne znam koliko je u domaćoj javnosti potencirana činjenica da je okupljanje navijača reprezentacije Srbije na dan utakmice sa Švajcarskom bilo u ISTOM hotelu u kojem su smešteni i reprezentativci Srbije. O tome kako tako nešto utiče na fudbalere, možemo diskutovati, ali treba preispitati odluku da pred odlučujući meč za prolaz dalje u osminu finala, navijačima bude omogućeno da se slikaju sa navijačima tek nekoliko sati pred početak meča. Da se razumemo, protiv podrške nemam ništa, štaviše drago mi je zbog iste, ali celodnevna terevenka koja je trajala satima nam uopšte nije bila potrebna u smeštaju u kojem se nalaze igrače. Vrlo je moguće da je i to jednim delom uticali na fokusiranost tima.

Koja je na terenu vidljivo nedostajala.

Naravno, takve priče mogu poslužiti kao alibi, ali više govori o našem viđenju čitave priče na Mundijalu. Ne znam, moguće je da sam previše staromodan i da preozbiljno shvatam Svetsko prvenstvo u fudbalu, međutim ako je tako, izgleda da nismo naučili ništa iz prošlosti po kojoj ne moramo da kopamo dublje ne bi li smo pronašli primere kako ne treba. Da se razumemo, igrači i selektor sa tom organizacijom nemaju, pretpostavljam, ništa, pa treba preispitati ko je dozvolio tako nešto.

Odmah nakon meča sa Švajcarskom, bili smo ponosni na reakcije pojedinih igrača Srbije na provokacije igrača albanskog porekla. Hvatao je Vanja Milinković Savić za gušu Džaku, a fudbaler Arsenala dobio je “po” ušima i od Nikole Milenkovića i Aleksandra Mitrovića. To je naišlo na ogromno oduševljenje srpske javnosti koja je bila željna nekakve osvete na terenu. Nije to bila osveta, već ispoljavanje frustracija zbog gubitka meča. Prava osveta bila bi ignorisanje provokacija i pobeda na terenu, nakon čega im treba poželeti srećan put kući i ugodan let.

Ovako smo ispali smešni.

O taktičkom aspektu čitave utakmice već sam pisao, u pojedinim trenucima igrači su delovali previše malokrvno i dozvoljavali Šaćiriju prodore tokom najvećeg dela meča. Jedna, košarkaškim žargonom rečeno, "sekira" odmah na početku bi ga možda obeshrabrila da nastavi sa driblanjem. Kada smo postigli gol za 2:1, pomislio sam da je pravda konačno stigla i da će nam se vratiti za one nemile scene protiv istog rivala u Rusiji četiri godine ranije. Izgleda da ja o pravdi ne znam ništa ili je nismo zaslužili.

Posebno boli činjenica da nismo bili ni blizu svojih maksimalnih mogućnosti, ova ekipa bila je samo bleda senka onog iz kvalifikacija zbog brojnih fudbalskih, verovatno i onih manje fudbalskih faktora. Olakšanje Dušana Vlahovića nakon postignutog gola u potpunosti je razumljivo, ali hvatanje za međunožje u trenucima kada je sve daleko od gotovog predstavlja epitaf srpskog fudbalskog mentaliteta. Lako je, naravno, svaliti krivicu na momka od 22 godine (što ja ne činim, odigrao je dobro s obzirom na mali broj lopti), ali od igrača na vrhunskom nivou se takvo ponašanje ne očekuje. Opravdanja na Svetskom prvenstvu nema.

Lako je sada osuti drvlje i kamenje na igrače, selektora i FSS, međutim trebalo bi sistematično pristupiti rešavanju problema i ne dozvoliti da se ovakve stvari dešavaju u budućnosti. To se verovatno neće desiti, pa ćemo se i dalje uzdati u inspiraciju pojedinaca i "ho-ruk". Do neke sledeće žurke i istom hotelu gde su igrači na dan utakmice.

A ja?

Ja nastavljam sa najskupljim i najneželjenijem godišnjim odmoru u životu, pa ko zna – možda i konačno upoznam sve čari života i turističku ponudu u Dohi.