Koliko košta život u Kataru? (11)

Raspoloženje nakon remija reprezentacije Srbije protv Kameruna u drugom kolu grupne faze Svetskog prvenstva u Kataru malo mi je popravio Kazemiro svojim pobedonosnim golom protiv Švajcarske. To praktično znači da je cilj "orlova" isti kao i pre polaska na Mundijal, te da je meč sa "sajdžijama" ključan u borbi za osminu finala.

Svaki dan mi donosi još mnogo posla koji, kada mi ne natrčava, stvaram sam. Unapred sam se radovao utakmici između Irana i Sjedinjenih Američkih Država jer je to bio direktan okršaj dve ekipe za plasman u narednu fazu takmičenja.

Ne morate da pogađate koga sam podržao.

Ipak, pre toga bilo je važno odraditi nekoliko veoma važnih stvari. Kako su mi rijali prinestajali (mada neočekivano sporom brzinom), odlučio sam se da se uputim u "The Mall of Qatar" tržni centar gde sam nakon razmene deviza ulovio i sebi ručak – picu. Pri povratku u medija centar, svratio sam do vešernice gde sam ostavio najveći broj stvari na pranje. Čak 18 stvari po ceni od 71 rijala nije preterano skupo (2200 dinara), ali izgleda da će me koštati ne samo novca, već i živaca. Došao sam kako mi je momak koji radi tamo i rekao, 48 sati nakon što sam predao veš, da bi mi on po dolasku kazao da je prošlo samo 24 sata. Pokazao sam mu račun na kojem piše datum, sat, minut i sekund kada je izdat računa, ali mi je on nonšalantno i osetno mrzovoljno rekao dođem sutradan u toku popodneva. Po prvi put sam izustio nešto na srpskom pred strancem i bolje je što me nije razumeo.

Vreme u Dohi je prilično sunčano, do sada nije prošao niti jedan oblačan dan, a temperatura se u toku dana ne spušta ispod 25 stepeni i, što je još bitnije, ne ide iznad 31, 32 stepena. Visoka vlažnost vazduha stvara nešto drugačiji osećaj, ali se ni u pantalonama nisam preterano znojio. Veliki je kontrast u zatvorenim prostorima koji se hlade rashladnim uređajima, pa tako imate apsurdnu situaciju gde sa 32 stepena po nekoliko puta ulazite u prostorije koje imaju jedva nešto preko 20. Kako do hladnog piva još uvek nisam stigao, jasno je zašto kašljucam ovih dana. Katarci i ljudi koji žive u Kataru voze prevashodno japanska i američka vozila, uz poneki izuzetak evropskih, tačnije nemačkih vozila. Uglavnom su svi glomazni, veliki i malo ili malo više ulubljeni. Kako i ne bi, kada je ograničenje usred grada na nekim deonicama i 80 kilometara na čas, sečenje tuđe trake bez signalizacije ovde je normalnost i čitava vožnja predstavlja jedno čudno iskustvo. Nije lako ni pešacima, ovde je pešački prelaz sasvim relativna stvar, stoga prelazite ulicu samo kada ste sigurni da u blizini nema vozila.

Što se tiče cena, one su ovde za osnovne potrebe sasvim pristupačne, čak i ljudima u Srbiji. Kolega je primetio, pa ću da vam prenesem – kilogram banana košta 150 dinara, tečni deterdžent od dva litra 626 dinara, masline su 372 dinara po kilogramu, piletina 277 dinara po kilogramu, voda u paketu od 18 flaša od po jedan i po litar 317 dinara, dok je benzin negde oko 98 dinara po litru. Vožnja Uberom takođe nije skupa, za vožnju od oko 5,5 kilometara plaćam između 14 i 17 rijala, što je negde u proseku oko 500 dinara. Iako je pristupačna, takvu mogućnost koristim isključivo kada sam u problemu s vremenom ili kada gradski prevoz ne stiže ni blizu željene destinacije. Naravno, ogromna je razlika u cenama u Srbiji i Kataru kada se radi o luksuznim stvarima i ekskluzivnim mestima, cene ovde još uvek nisam stigao da proverim, ali budite sigurni da hoću. Dobio sam nekoliko sjajnih preporuka i verujem da će to biti pravo uživanje.

Ja sam beše ovde došao zbog fudbala?

Na konferenciji za medije reprezentacije Srbije pojavili su se kapiten Dušan Tadić i Sergej Milinković Savić koji su pre početka treninga odgovarali na pitanja novinara. Situacija među novinarima bila je pomalo napeta zbog glasina koje kruže u Srbiji, ali su fudbaleri bili prilično ležerni i opušteni u razgovoru sa nama. Kako sam negde i rekao - odgovori dosadni za novinare i idealni za tim što me je iskreno pomalo i radovalo. Poslata je jasna slika jedinstva kojem treba da težimo svi u ovim trenucima. Nakon konferencije, trening je za medije bio otvoren prvih 15 minuta, svi oni koji nisu počeli meč protiv Kameruna igrali su fudbal na skraćenom prostoru sa velikim intenzitetom. Od svih igrača na terenu, posebnu pažnju mi je posebno privukao Uroš Račić koji je plenio eksplozivnošću i energijom, pa mi je postalo jasno da motivacije ne manjka niti jednom jedinom srpskom igraču.

Napokon sam uspeo da sredim i objavim intervju sa novinarem iz Japana Nobutom Azumom koji piše za jedan od tri najveća sportska lista u svojoj zemlji "Sponichi Annex". Tema je bila, naravno, Dragan Stojković Piksi i koliko je on zapravo legendarna figura u Zemlji izlazećeg sunca. Na stadion simpatičnog imena za one čiji je maternji jezik španski, Al Tumama, stigao sam skoro sat i po vremena pre početka susreta između Sjedinjenih Američkih Država i Irana. Brojni ljudi koji govore španski napravili su redove ispred znaka sa natpisom Al Tumama jer ovo u prevodu na španski doslovno znači "kod tvoje mame".

Ne sumnjam da su se utrkivali ko će biti duhovitiji na društvenim mrežama.

Sama utakmica bila je ubedljivo najglasnija na kojoj sam bio u dosadašnjem toku turnira. Navijači Irana pravili su ogromnu buku tokom čitavog meča, toliku da nisam mogao da čujem ni sopstvene misli. Bilo je i navijača Amerika u malom broju, ali su ponosno isticali podršku svojim fudbalerima. Lopta ne laže, pobedio je bolji tim i sasvim sam siguran da će "jenkiji" napraviti ogromne probleme Holandiji u osmini finala Mundijala ukoliko odigraju na prepoznatljivom nivou. Brza, mlada, poletna i tehnički doterana ekipa Grega Berhaltera ostavila je na mene snažan dojam, a svoj zenit će doživeti tek za četiri godine kada se Svetsko prvenstvo seli, između ostalog, i u Sjedinjene Američke Države.

Dobro je, ponovo sam počeo da mislim samo o fudbalu.