Lekcija o životu koju sam platio 309,37 dinara (7)

Hladne glave i vrelog srca u sopstvenoj glavi sam spustio zavesu na poraz od Brazila, te sam se nakon ne naročito prespavane noći okrenuo drugim zadacima. Očigledno me je poterao maler pošto su mi se desile dve loše stvari.

Jedna je koštala tačno 309,37 dinara, ali o tome nešto kasnije.

S velikom znatiželjom otišao sam na konferenciju za medije reprezentacije Srbije u trening kampu, a kasnije i na treningu koji je po pravilu otvoren za javnost 15 minuta. FIFA daje izbor reprezentacijama koji od tri treninga između utakmica može biti zatvoren. Želeo sam videti reakciju igrača i stručnog štaba nakon Brazila jer se, takav sam barem utisak stekao, poraz od najfudbalskije zemlje na svetu shvatio kao neka mala katastrofa.

Daleko je od katastrofe.

Na konferenciji su se pojavili Saša Lukić i Strahinja Pavlović, tačno oni koje bih i sam izabrao da sam selektor. Odgovarali su na pitanja novinara ne ulazeći u dublju analizu, a u njihovim stavovima jasno se videlo da već razmišljaju o Kamerunu. Postavio sam prvo pitanje na konferenciji, da bi potom usledio veliki problem sa zvukom konferencije, što kao da je najavilo ono što će se dogoditi kasnije. Na treningu reprezentacije Srbije primetio sam nekoliko veoma zanimljivih detalja. Igrači nisu klonuli duhom, zagrevali su se uobičajeno, da bi selektor Dragan Stojković održao satanak na terenu u trajanju od čak 20 minuta. Bio je to jedan neverovatan prizor u kojem se nije čula ni muva, a kamoli neki glas. Pomoćnici kao da su ga zaklonili od novinara ne bi li možda naslutili o čemu Stojković govori okupljenim igračima. Igrači su krenuli na lagano grupno zagrevanje nakon čega je trening bio zatvoren za novinare.

A onda - rolerkoster.

Kako sam žurio da stignem na medijski autobus koji vodi do stadiona Al Bajt na kojem treba da gledam utakmicu između Engleske i Sjedinjenih Američkih Država, pozvao sam Uber. Posle nekoliko minuta ispred trening centra Srbije stigao je Amin, koji mi je ubrzo otkrio da je iz Sudana. Sada u glavi razmišljam – o čemu da ga pitam a da nije rat ili sticanje nezavisnosti Južnog Sudana. Engleski je znao dobro, bio je veoma komunikativan i raspoložen, te mi je rekao da mu je ovo drugi dan na poslu. Detaljno mi je opisivao život u Kataru i mesta koja bi trebalo da podsetim, ali je pri ulasku u medija centar imao problem jer nije znao odmah gde se nalazi parking za medije. Nekako smo se zajedno snašli, na kraju vožnje kazao mi je da je inženjer meteorologije (ako sam dobro razumeo), te da je došao da zaradi novac. Rekao mi je da vožnja košta 35 rijala koje sam uredno platio i požurio da večeram pre odlaska na stadion.

Tokom puta za utakmicu, stigao mi je mejl o računu iz Ubera vrednom 25 rijala. Nije mi dugo trebalo da shvatim. Prilikom naručivanja Ubera preko aplikacije, odmah vam prikaže koliko će koštati vožnja i tek sam se sada setio da je i tada pisalo 25 rijala. I onda, pred glavom mi je sevnuo prizor u kojem mi taksista Amin pokazuje taksimetar na arapskom sa cifrom ispisanom na lokalnom jeziku. Brzo sam shvatio da me je inženjer Amin iz Sudana (ako je sve to tačno) ojadio za 10 rijala, što je ekvivalentno 309,37 dinara. Jedna kafa u Kazandžijskom sokačetu. Ako i nekada dolazi u Niš, vodim ga na besplatnu jer način na koji me je uradio bio je veoma suptilan. Treba znati umeti.

Nije to bilo sve od mojih pehova u Kataru. Vozač koji je vozio novinare na stadion Al Bajt udaljen 50 kilometara od medija centra promašio je skretanje koje je bilo posebno namenjeno transportu za ljude koji su došli da rade prvenstvo. Tako smo upali u ogromnu gužvu i jedva stigli na parkig tačno kada je utakmica počela. Usledila je jurnjava ka bezbednosnim prstenovima, prolazak kroz stadionski medija centar i potom pronalaženje tribine i odgovarajućeg mesta.

I sve to za uspavljujućih 0:0 između Engleza i Amerikanaca koji su prikazali zanimljiviju i konkretniju igru.

Sat je otkucavao ponoć kada se čuo poslednji zvižduk sudije Hesusa Valensuele iz Venecuele koji je sudio veoma dobro. Ponovo sam shvatio da u smeštaj neću stići pre dva ujutru, ali me je barem radovala misao da sam brzo pronašao autobus za medije i vratio se u medija centar. Prilikom ulaska, čuo sam veoma poznat jezik i pomislio sam da su dvojica novinara iz Makedonije. Kada sam ih upitao, rekli u da su iz Bugarske, pa sam ih propustio ispred iz predostrožnosti. Iz medija centra sam hvatao metro ka naselju Al Sad u kojem sam smešten, gužve nije bilo, pa sam mogao na miru da popričam sa jednim od kolega iz Srbije.

Ali, možda i nije sve tako crno.

Neobično me je obradovala činjenica da u sklopu medija centra postoji mesto zvano "Oaza" u kojem možete uživati u alkoholnom alkoholu. Da, alkoholno pivo, šampanjac i poneka žestina mogu se uzeti u tom objektu, s tim što cene nisam smeo da vidim u datom trenutku. Nisam neko ko previše često uživa u alkoholu, ali spoznaja da kao novinar imaš i tu privilegiju u zemlji gde je alkohol zabranjen mi je otvorila neke nove horizonte.

U Kataru su čak i mačke fizički drugačije u odnosu na one evropske, više liče na male lisice, ali su i one umiljate i mirne. Pasa lutalica na ulicama naravno da nema. U zemlji živi preko 50 različitih nacionalnosti koji svoj hleb zarađuju u Dohi i okolini, ali svuda postoje ljudi koji bi da zarade na tuđoj nesreći, nesnađenosti i žurbi. I ne, nije ovo lament za 309,37 dinara, bogata je ovo firma, već mi je drago što sam naučio lekciju da pažljivo vodim računa o (ne)skrivenim namerama nekih ljudi.

Ova lekcija bila je jeftina da me neke naredne ne bi koštale preskupo.