Pivo olakšanja (19)

Katar je konačno dočekao svoj prvi slobodan dan bez fudbala posle 18 dana ispunjenih velikim tenzijama i emocijom zbog utakmica Svetskog prvenstva. Prijalo je to igračima, navijačima, radnicima, ali i nama novinarima, pa sam konačno dobio malo vremena da se organizujem više turistički i pogledam neke zanimljive stvari u Dohi.

Prvi na listi bio je Souk Vakif, jedna od stvari koju su mi svi preporučili da vidim i to s razlogom. Souk Vakif (Souq Waqif) je tradicionalna tržnica u Dohi koja postoji od 19. veka, u njoj trguju beduini i lokalno stanovništvo čime god možete da zamislite, od hrane, začina, odeće, obuće... Veliki prosperitetni bum tokom 90-ih godina prošlog veka u Kataru, stavio je Souk Vakif u nezgodan položaj, a ogroman požar koji ga je zahvatio 2003. godine uništio je njegov najveći deo. Sva ova dešavanja pokrenula su proces restauracije za koji je najzaslužniji Emir Hamad iz porodice Tani zajedno sa suprugom Mozom. Odbijam da poverujem u svaku slučajnost sa ludim Neronom koji je zapalio Rim kako bi napravio bolji. Izgrađena je tržnica identična onoj originalnoj 2008. godine i udahnut joj je novi život nakon čega je Souk Vakif postao i turistička atrakcija. Na ovom prostoru tokom aprila dešavaju se mnoge kulturne i dečje manifestacije, dok je jedne godine gostovalo i nekoliko zvezda američkog rvanja iz organizacije "WWE".

Eto, lokalci sada mogu da kažu da su jednom i videli nešto fejk. Ja mislio da je to u Dohi nemoguće.

Taksijem koji sam platio negde oko 450 dinara stigao sam od smeštaja do ulaza u Souk Vakif, pa sam s velikom pažnjom gledao kako se mermerne orijentalne građevine spajaju sa modernim "staklencima" na najprirodniji način. Umesto u tradicionalnu tržnicu, kao i svakog kopnenog brđanina koji namiriše more, nešto me je vuklo ka plavom prostranstvu. Uvideo sam jedan brisani prostor i spontano krenuo ka njemu znajući da ću konačni imati bliski susret s morem. I nisam pogrešio. Veliki bulevar pored šetališta uz more je zatvoren kako bi cirkulacija pešaka na tom prostoru bila što bolja tokom Svetskog prvenstva. Na tom doku nalazi se veliki znak i sat Svetskog prvenstva pored kojih se možete slikati, kao i zastave preostalih učesnika Mundijala. Nažalost, iznad natpisa "Srbija" i "Dobro došli" na ćirilici nisam video srpsku zastavu na jarbolu i to me je pomalo i rastužilo. Tog dana je prvi put otkako sam u Dohi bilo oblačno, čak se prikralo i nekoliko krupnih kapi kiše, ali nije to bilo dovoljno ni da pokvasi beton. Fascinantan mi je bio prizor oblačnog neba ispod kojeg su brodovi poput ribarskih na plavoj i ne naročito čistoj vodi, što je i razumljivo uzevši u obzir da Katar izlazi na Arapski zaliv. More u decembru na idealnih 28 stepeni, teško da sam ovako zamišljao prostor u kojem se nalazim u ovom trenutku.

Vremena za nešto više nije bilo, iako je u blizini i čuveni spomenik Biser po kojima je Katar prvobitno bio i poznat. Sakrio sam se u jedan od lokala kako bih ručao i učinio to za 1500 dinara i dobio burger od piletine, pomfrit koji jednim delom nije bio naročito spremljen do kraja, flašicu vode i bezalkoholni mohito sa ukusom jagode. Možda nije najobimniji obrok koji sam pojeo u životu (mada je konkurencija žestoka), u centru samog Souk Vakifa nije to bila cena od koje "bride uši". Negde na sredini jela, blizu mene je prošao legendarni fudbaler Intera i Argentine Havijer Zaneti sa sinom i odmah sam shvatio da je čovek uživo zapravo još veći gospodin nego na televiziji.

Nedugo zatim, morao sam da se vratim u smeštaj kako bih se spremio za večeru u jednom ekskluzivnom restoranu Zengo na 61. spratu hotela Kempinski sa kojeg puca savršen pogled na čitavu Dohu kao na dlanu. Dodatno me je privukla činjenica da je generalni menadžer restorana naš čovek Bojan Božičić. Interesantan je bila i prepiska sa samim restoranom u vezi rezervacije. Nakon što sam na engleskom objasnio sve detalje, stigla mi je kratka i jasna poruka: "Super, vidimo se noćas u Zengo. Bojan Božičić". Iako sam pretpostavio da ćemo biti u kontaktu, bilo mi je drago kada sam video takvu poruku. Cimer i ja smo otišli sređeni na najbolji mogući način, striktno poštujući dres kod, a bila nam je želja da konačno osetimo i malo ekskluzive baš na ovom mestu. "Oh, Serbian guys? Ok, Bojan told us about you", sa osmehom nas je dočekala hostesa koja nas je i dopratila do našeg stola. Obećanje je bilo ispunjeno, zaista smo dobili sto sa sjajnim pogledom.

Ubrzo smo naručili naša jela sa menija koji je bio pun japanskih jela jer je ovo zapravo i restoran japanske kuhinje. Piletina koju sam dobio bila je odlična, "lajt" verzija piva San Migel (lajt zbog niske kalorijske vrednosti, procenat alkohola je dobrih, starih pet posto) legla mi je kao budali šamar, a ubrzo je stigao i Bojan da nas upozna. Spontano smo počeli da pričamo kao da se poznajemo već dugo, bilo mu je očigledno drago kada je u prilici da ugosti ljude iz Srbije. "Albijanić je sada stigao", odgovorio je na moje pitanje bez i da sam ga pitao o tome ima li još nekih srpskih gostiju u ovom trenutku. Bojanov otac je Slaviša Božičić, fudbalski trener koji je osvojio titulu prvaka Bosne i Hercegovine sa Modričom 2008. godine što je bilo ravno senzaciji. Uspeo sam da se napravim pametan i spomenem Steva Nikolića (hvala ti puno, Fudbal Menadžeru) koji je te sezone imao veoma važnu ulogu u timu. Spominjao je Bojan i razočaranje izdanjem Srbije na Svetskom prvenstvu, nedostatku reakcije sa klupe "orlova" tokom pojedinih mečeva i loše taktike u većem delu turnira. I sve to onako iskreno, gotovo dečački, a na kraju je ipak pružio podršku selektoru Draganu Stojkoviću da ostane na klupi nacionalnog tima uz nadu da će naučiti iz svojih katarskih grešaka.

Do kraja večeri, zauzetog Bojana nažalost nismo ponovo stigli da vidimo, pa smo mu odlazeći uputili posebne pozdrave preko ljubaznog osoblja zbog piva na račun kuće i zatim nastavili sa laganom šetnjom po Kornišu, morskom keju.

Nije mi dugo trebalo da shvatim da je život u Dohi prilično lep kada imate dovoljno para da tu i tamo popijete po koje pivo, a da to ne osetite po džepu.