Srbin pleše kada je najteže (6)

Od trenutka kada sam otvorio oči, u vazduhu se osećala euforija zbog činjenice da će se reprezentacija Srbije sastati sa Brazilom u velikom spektaklu prvog kola grupe G Svetskog prvenstva u Kataru. Pre toga, zamisao je bila da odgledam susret između Švajcarske i Kameruna koji je bio na programu u prvom mundijalskom terminu, ali kako nisam uspeo da na vreme uhvatim autobus, jedini način da stignem do 30 kilometara dalekog stadiona Al Janub bio je taksi. Srećom, isto je planirao i brazilski novinar Renan Damaseno, pa smo se brzo dogovorili da zajedno stignemo do stadiona i podelimo trošak.

Bio je to veoma zanimljiv susret sa kolegom koji radi za O Globo, jedan od najvećih brazilskih medija. U vožnji smo proveli skoro 40 minuta i za to vreme pričali o različitim stvarima. Istakao je da Srbija ima veoma dobar tim, te ponovio neke prethodne tvrdnje da u Brazilu vlada opšte mišljenje da je ekipa Dragana Stojkovića veća opasnost po "karioke" od Švajcarske. Renan je nesvesno dodatno nalio ulje na vatru mog večitog optimizma i bezuslovne euforije kada god igra reprezentacija Srbije.

Neizbežna je bila i tema politike koja se u fudbal meša i u Brazilu, pa je tema bilo na pretek. Stigavši na stadion, pozdravili smo se i otišli u svoje blokove kako bi na miru odgledali naše naredne rivale. Al Janub nije bio naročito popunjen (upotrebio sam eufemizam), ponovo je proradila čuvena katarska matematika, ali je domaćin ovoga puta bio uviđajan, pa prema zvaničnom proračunu poseta nije prevazišla kapacitet stadiona.

Stadioni za Svetsko prvenstvo u Kataru uistinu su drugačiji od onih koje viđamo u fudbalskijim zemljama. Sve je montažno i od laganih (premda stabilnih) materijala, možda ću zvučati neskromno, ali imate utisak kao da se nalazite u ogromnom montažnom kontejneru jer kada pričamo o fudbalskim stadionima, ništa ne može da zameni beton. Armatura čuva sve istorijske zapise.

Sama utakmica između Švajcarske i Kameruna nije bila preterano uzbudljiva, mada sam bio pozitivno iznenađen igrom afričke selekcije koja je u prvom poluvremenu mogla i do vođstva. Igrom sudbine, Kameruncima je početkom drugog poluvremena presudio je momak rođen u Jaundeu, glavnom gradu Kameruna. Moraće da objašnjava neke stvari kada se vrati kući. Stekao sam utisak da su "sajdžije" igrale taman koliko im je bilo dovoljno, pa su u nastavku meča propustili još nekoliko veoma izglednih prilika.

Nakon meča, vratio sam se u smeštaj kako bih se osvežio, a onda se ponovo uputio u medija centar (moja druga kuća) gde sam uspeo da pojedem i nešto čorbasto. Za promenu. Bližio se trenutak o kojem sam sanjao čitavog života jer ne postoji fudbalskija stvar na svetu nego biti svedok okršaja sopstvenog nacionalnog tima protiv Brazila. Stigao sam na impozantno zdanje Lusail sat i po vremena pre početka utakmice i prilično se obradovao kada sam video sasvim pristojan broj naših navijača koji su sa ponosom nosili obeležja srpskog nacionalnog tima. Sve koje sam pitao verovali su pobedu, čak ni remi nije bio opcija u njihovim nadanjima jer kada sanjaš, onda sanjaš samo velike stvari.

Trenutak kada počinje srpska himna "Bože pravde" uz zastave Srbije, Brazila, FIFA i domaćina Katara ljubomorno sam sačuvao samo za sebe ne želeći da ostavim bilo kakav foto ili video zapis tom prilikom. Nikada u životu nisam osetio emociju koju sam osetio prilikom intoniranja himnje, mešali su se najež, ponos i par svetlucavih (ne od reflektora) očiju dečaka koji se vratio sebi.

O igri Srbije mnogo toga znate, očekivao se jači otpor naših fudbalera, ali treba razumeti čitav kontekst jer se radilo o protivniku sa jednom od najboljih generacija u istoriji Brazila. I to kažu njihovi novinari. Brazilci su nas dobili na najbrazilskiji mogući način i teško da postoji dostojanstveniji poraz od ovog. Čitavog dana ostala je impresija o Strahinji Pavloviću koji je ispred svog kaznenog prostora nekoliko puta zalamao Rišarlisona na negodovanje dela srpskih navijača. Istina, bio je to veoma rizičan potez, ali lepa je bila spoznaja da nisam bio jedini dečak zarobljen u telu odraslog čoveka te večeri na Lusailu. Kalaba je želeo samo da se igra. Kao i mnogi autsajderi na ovom prvenstvu, i Srbija je započela veoma dobro i bila egal sa Brazilcima koji su oko 25 minuta kao po komandi ubacili u veću brzinu. Ređale su se prilike "karioka", pa je Srbija pukom srećom i zahvaljujući sjajnom Vanji Milinkoviću Saviću uspela da na poluvreme ode bez primljenog gola. Nejmar od početka nije pronalazio svoj ritam, srpski defanzivci su ga pošteno, ali ne i prljavo "pretukli", a njegova loša igra bila je zasluga noćas maestralnog Saše Lukića. Stativa Aleksa Sandra bilo je upozorenje za ono što će ubrzo uslediti u 62. minutu kada je Rišarlison, kojeg je do tada Veljković uspešno čuvao, pokupio otpadak i pogodio.

Selektor je pokušao da uvođenjem Ilića, Radonjića, potom i Lazovića i Vlahovića promeni ritam igre, ali jedan trenutak magije označio je kraj svih naših nadanja. Mislim da u životu nisam prisustvovao lepšem fudbalskog prizoru od onog iz 73. minuta kada je Rišarlison postigavši nestvaran pogodak dao pokaznu vežbu iz kapoeire. Nakon toga, sve je bilo gotovo, a ja sam ostao zapanjen. Tek kada tako nešto vidite uživo shvatite koliko je to bio kompleksan potez.

Na konferenciji za medije, Stojković je bio vidno razočaran i pomalo ljut na svoje igrače, što mi je ulilo nadu da iste greške neće ponoviti protiv Kameruna. Bio sam prijatno iznenađen elokventnošću selektora Brazila Titea koji je profesorski (završio fakultet za fizičko vaspitanje), strpljivo i prilično slikovito odgovarao na novinarska pitanja.

Na kraju, povratak metroom kući u dva ujutru bio je začinjen jednim neverovatnim prizorom. Čuvši trube koje su odzvanjale čitavom stanicom, odmah sam se uhvatio za glavu misleći da sam naišao na Brazilce koje i nisam baš želeo da gledam posle poraza. Ali, momci sa nekim drugim obeležjima sviraju, u sredini neki tip igra kao u transu, pa sam požurio da vidim šta on to radi. Kad ono – srpska zastava na njemu, a brat pleše kao da smo srušili taj Brazil. Argentinac u čudu me pita: "Zašto pleše tako radosno ako je Srbija izgubila"?

"To smo mi, plešemo kad je najteže", odgovorio sam mu ponosno. Mislim u sebi – da je pobedila, Srbin bi ih naterao da nauče Mesečinu.

Ima vremena, samo što smo došli.

Čujem trubače, vidim brata kako divlja. Argentinac me pita "zar vi niste izgubili večeras". Rekoh druže naučio bi ih Mesečinu da smo dobili. Ljubav za bratića, odjava do sutra i ne gubite nadu ❤️🇷🇸⚽ pic.twitter.com/wjgWPx6HSc
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) November 25, 2022