Svilen konac, srbijanski kroj (10)

U prethodna 24 sata, osetio sam takav rolerkoster emocija kakav verovatno neću mesecima nakon toga. Ako je Brazil unapred bio predodređen za arhiviranje, Kamerun se ukazao kao savršena prilika za reprezentaciju Srbije da ostvari pobedu na Svetskom prvenstvu u Kataru i tako poveća svoje šanse za prolazak u drugu rundu takmičenja. Znao sam da neće biti lako, kada se nađete među 32 najbolje selekcije sveta nemate pravo da mislite na taj način. Dobro, osim protiv tebe, Katare.

Stvarno si grdan.

Sretavši se sa mnogo ljudi iz takozvanog "nesvrstanog" sveta poput Indije,  Pakistana, afričkih i azijskih zemalja, mislim da sam previše puta upotrebio termin "zapadna propaganda". Tačno je da smo i mi i oni bili žrtve iste, ali ubrzo sam shvatio koliko je jadno predstavljati sebe kao žrtvu, ne samo zbog brojnih mana koje imamo kao narod, već i zbog slavnih predaka koji su nam u amanet ostavili hrabrost. Na primer, slalom Strahinje Pavlovića do kaznenog prostora Kamerunaca u trenutku kada Srbija gubi 1:0 i kada kao najmlađi na terenu preuzima odgovornost bez straha klasičan je primer beskompromisnosti srpskog čoveka. Nadam se i dalje, prosečnog srpskog čoveka - skromnog, marljivog i skoncentrisanog na sebe. Bilo je takvih svuda oko vas, i sada postoje.

Jedan drugi Pavlović, Vlastimir, jedan je od najpoznatijih, ako ne i najpoznatiji srpski violinista i dirigent. Čovek rođen 1895. godine u selu Carevac na istoku Srbije bio je toliko ponosan na svoje poreklo da je sa zadovoljstvom prihvatio nadimak po rodnom selu. Interesantno, Carevac je završio Pravni fakultet u Beogradu nakon čega se i bavio advokaturom, ali je njegova prva ljubav bila i ostala muzika, te je ostao čuven i kao dirigent Hora društva "Abrašević" i jedan od prvih izvođača narodne muzike na programima Radio Beograda. Na početku Prvog svetskog rata 1914. godine, sa svega 19 navršenih leta, prijavio se kao dobrovoljac u bolničku četu Braničevskog okruga srpske vojske. Svoj revolucionarni duh nije smirio ni nakon rata, pa je ubrzo po završetku istog postao član Komunističke partije Jugoslavije, nešto za šta se u periodu između dva rata gubila sloboda, nekad i glava. Kao pravnik, branio je svoje istomišljenike na komunističkom procesu 1928. godine i nije se libio da ukaže na sve nepravde koje su pogodile njegove drugove.

Tokom Drugog svetskog rata, prijavio se u partizane zbog čega ga Nemci po hapšenju šalju u Dahauu, jedan od najozloglašenijih logora. Srećom, vratio se živ i ubrzo je nastavio predan rad na očuvanju srpske muzičke baštine koji je trajao čitavih pet decenija, a zahvaljujući njemu sačuvane su mnoge narodne melodije čiji je on bio najverniji tumač. Na taj način, sačuvana je i srpska kulturna baština, kao i svedočenja o tradiciji i običajima kojima srpska kultura obiluje. Svi ovi redovi do sada napisani ne bi smeli da se pretvore u raspravu četnici vs partizani, jer slobodoljubiv i hrabar čovek može da ujedini sve Srbije ovoga sveta, ma koliko mi mislili da ih ima.

Sada se verovatno pitate - kakve Vlastimir Pavlović Carevac ima veze sa Srbijom na Mundijalu u Kataru?

Na tribinama stadiona Al Džanub našao sam se barem sat vremena pre početka meča sa Kamerunom, pa sam imao prilike da ispratim čitavu rutinu zagrevanja obe ekipe, ali i navijača koji su se spremali da podrže svoju ekipu. Di-džej zadužen za atmosferu na stadionu (ovo baš loše zvuči ako ste fudbalski tradicionalista) sa razglasa je pustio jednu melodiju koja me je naježila od svog prvog takta. Najlepša verzija pesme "Svilen konac" koju je komponovao upravo Vlastimir Pavlović Carevac u meni je probudila najdublje emocije i, koliko god to patetično zvučalo, malo me je i potresla, ali nisam bio siguran na koji način. Pričao sam već o svom stavu da i novinari na neki način predstavljaju svoju zemlju na ovakvim takmičenjima, pa sam ponovo otpevao srpsku himnu kao da sam se našao na terenu zagrljen između Sergeja Milinkovića Savića i Dušana Tadića u istom redu.

Ali dobro, to je samo moje loženje koje niko ne može da mi oduzme.

Početak sasvim dobar, stativa Mitrovića, a onda hladan tuš i gol Kameruna iz prekida ekipi koja ima najviše igrače na turniru. Nije dobro. U trenucima kada je bilo najteže, loptu u nogama uzima najmlađi naš igrač, Pavlović, koji hrabro, beskompromisno i pomalo čudno (visok i krupan momak dribla) osvaja metre pred sobom. Tada smo počeli da igramo.

Kako je jedan od kolega skovao, krenuo je "Piksibol" i to je bilo posebno lepo gledati uživo. Sitan vez, srbijanski kroj. Dva brza pogotka Strahinje Pavlovića i Sergeja Milinkovića Savića (obojica zaslužila gol) preokrenula su čitavu situaciju i ponovo sam osetio nadu da prisustvujem nečemu istorijskom. Treći pogodak Srbije bio je za fudbalske udžbenike pošto se roviti Aleksandar Mitrović prosto ušetao u gol. Sve nakon toga, bio je samo ružan san koji želim da zaboravim što pre.

Usledile su brojne kritike upućene ka selektoru i igračima, dosta njih bilo je i opravdano, a ono što me pomalo zabrinjava jesu priče o našoj reprezentaciji koje najmanje veze imaju sa samim igrama na terenu. Istinite ili ne, ne znam i ne interesuje me, ali ukoliko jesu treba ih prevazići i staviti po strani do završetka turnira. Pa neka rešavaju šta imaju.

Dodatni vetar u leđa dali su nam Brazilci za koje smo protiv Švajcarske navijali više nego sami njihovi navijači. Čekati rezultate drugih ekipa kako bi održao nadu da možeš dalje nikada nije prijatno, pa je tenziju koja se mogla seći nožem prekinuo Kasemiro sjajnim udarcem posle jedne prelepe akcije "karioka" u 83. minutu. Žoga bonito u punom sjaju, nešto što sam gledao samo u reklamama.

I kada se sve podvuče, fudbalski je najpoštenije igrati protiv Švajcarske za plasman u osminu finala Mundijala u Kataru. Upravo su "sajdžije" prava vododelnica između dobrih i vrhunskih ekipa, oni i sami variraju između ove dve kategorije, mada su poslednjih godina češće u drugoj. Moraš da pobediš Švajcarsku kako bi prošao grupu na Svetskom prvenstvu, ima li poštenije stvari u fudbalu?

Sport je to koji ispravlja nepravde na više nivoa, čak i kada se ne čini baš tako.