EURO - Fudbalska šećerna vuna

Ma šta pričali o pobedi namalanoj azurnom plavom, Italija nije veliki tim. Ali, jeste nešto drugo, vrlo precizno odmeren koktel gladnih i onih koji su navikli na pun stomak. Manćini je nasledio ekipu u katakombama samopouzdanja, nakon što su presedeli mundijalsko leto na plažama Kaprija.

Ali, osim tog osećaja kada dođeš na žur na kome je ostao jedino usamljeni svirač mandoline, Manćio je dobio priliku da konačno postane lik sa najviše ega u svlačionici, kao u igračkim danima.

Ovde nije bilo igrača koji bi osporavali njegov autoritet, a oni zaista veliki, poput zastrašujućih blizanaca Bonućija i Kjelinija brane trenerov autoritet kao švajcarska garda Vatikan. Zbog toga nije bilo ni okruženja u kome bi tanani nervi selektora, večite prznice proradili. Dovoljno je dobar motivator da objasni igračima da će žrtva biti nagrađena, tim pre što niko od njih ne očekuje ništa. Lažu svi koji tvrde da su očekivali Italiju na tronu, ovaj tim je izazivao podozrenje već i samom činjenicom da je spreman da odstupi od dogme i igra fudbal bez zadnjih misli.

I Englezi su napravili salto mortale u želji da pobede, prigrabili su fudbalski cinizam zavedeni timovima koji su stizali daleko bez igre. Dakle, svako je pokušao nešto novo. I radilo je, i kod jednih i kod drugih. Engleska ima veliku generaciju koja će izgleda biti teško ubediti da su dovoljno dobri da stignu do samog kraja.

Na drugoj strani, Italijane će sada svi ubeđivati da su najbolji što je jasno prolog u krah na narednom Mundijalu. Kada apetiti porasti to će se sudariti sa egom koji će se, hteli oni ili ne zalepiti za ovaj tim, tu zlatnu prašinu je poput peruti, nemoguće otresti sa ramena.

Po meni, ma šta vi mislili o tome, Engleska će imati teškoća da shvati da može, Italija da razume da je ovo izuzetak. 

Da li je bilo boljih timova?

Svakako. 

Da li je bilo timova koji su probali nešto novo?

Ne, kada su veliki u pitanju. Tu ćemo izuzeti Dansku koju ni najpretencioznija filosofija ne bi uklopila u svoje kalupe, sa vremena na vreme kroz istoriju, oni su neobjašnjivi. 

Ali, ako "dinamit" ostavimo po strani, kao anomaliju, ostatak je došao da ponudi svoju verziju bitnosti, držao se onoga što zna, samo previše je bilo nepoznatih na ovakvom turniru, sa igračima iz kojih vazda alava UEFA cedi suvu drenovinu. Kada se takvi sudare sa timovima spremnim da osete krv, tu ne igra srce. već pluća. Mislite li da su slučajno timovi poput Švajcarske trkački pregazili svetskog prvaka? Da broj utakmica ne odlučuje, da prethodno leto bez pauze nije igralo ulogu?

Ovo nije novost, Grci su nam pokazali kako izgleda kada se spoji odsustvo pritiska, strašna fizička sprema i grudva samopouzdanja koja valja niz brdo kako turnir odmiče. Ovim naravno neću da izjednačim one giros majstore sa ovom Italijom. Nije naravno pravilo, ali fudbal tokom leta često traži voljne umesto kvalitetnih. Mnogo sitnih razloga se lepi na ono pomenuto đule koje ubrzava kako se približava odluci.

Jer, vidite, onako kako je Italija držala u šahu Englesku, Austrijanci su, doduše kraće, mučili novog šampiona Evrope. To je jasan dokaz da na šampionatu niko nije bio siguran u svoju moć da pod šapom drži rivala čitav meč. Nemačka, koju danas niko ne pominje je odigrala najboljih 90 minuta na turniru protiv Portugala, a opet je delovala bezubo i uplašeno protiv Engleske od koje je bolji tim. Francuzi su zapeli u iluziji o dovoljnosti da izračunaju miminum utroška energije do odlučujućih mečeva. I desilo im se ono što se obično dogodi jednom u 100 puta, ali nije kao da nisu izazivali nesreću tim pristupom.

Problem je sistem takmičenja i to svi znaju, samo kada pada novac kao one konfete na kraju turnira, bolje je zatvoriti oči.

Prvenstvo Evrope je nekada bilo najkvalitetnije što reprezentativni fudbal može da ponudi, sada se pretvorilo u vašar, neće čuditi ako budete uz kartu dobijali šećernu vunu i licitarsko crte. 

Nije ni bitno, počinje pravi fudbal...