Atletiko Madrid – Četiri decenije patnje

Dugo su navijači i uprava kluba iz Madrida čekali da se vrate dani uspeha u najelitnijem klupskom takmičenju u Evropi. Čak četrdeset godina je prošlo od trenutka kada je Atletiko igrao samu završnicu Kupa šampiona i finale protiv Bajerna iz Minhena.

Ipak, najupečatljivije utakmice za Atletiko bile su one u polufinalu protiv Seltika, ekipe koja je u tom trenutku važila za velikog favorita za plasman u finale. Drugo su igrali Ujpešt Doža i Bajern iz Minhena te 1974. godine.

Među ekipama koje je Atletiko izbacio do tog dvomeča sa Seltikom bila je i naša Crvena Zvezda, a pre nje su pali Galatasaraj i Dinamo Bukurešt. Sledila je utakmica sa Seltikom, drugačija od prethodne tri u svakom smislu te reči.

Trener Atletika, Huan Karlos Lorenco (Argentinac), pripremio je drugačiji pristup mečevima polufinala, posebno u onom prvom koji se igrao u Glazgovu. Njegov cilj je bio jasan, ostvariti dobar rezultat u gostima, a zatim pobediti kod kuće.

Tih godina je Seltik važio za svetsku silu u fudbalu, osvojili su najelitnije kontinentalno takmičenje 1967. godine, igrali finale 1970. i igrali su još polufinale 1972. godine kada su izgubili od Intera.

Kapiten Seltika, Bili MekNil, je pred utakmicu rekao: „Atletiko možda jeste šampion Španije, ali nije ni Real ni Barselona. Uzbuđeni smo, mislim da imamo velike šanse da prođemo u finale.“

Ipak, sve fudbalere i navijače Seltika je iznenadio način na koji su meč pripremili u Atletiku.

„Nisu nam dali da igramo fudbal. Konstantno su nas faulirali, 90 minuta je bilo samo stani – kreni, previše je prekida bilo.

Ono što nas je još više šokiralo je bila činjenica da su bili neverovatno grubi. Brutalni u pojedinim trenucima. Džimi Džonson je bio masakriran nakon meča. Taj fudbaler je bio potencijalni meč-viner za nas. Kako je on preživeo tu utakmicu, ja nisam siguran.“, rekao je kapiten Seltika nakon meča.

Osam fudbalera Atletika je dobilo žuti karton, dok je tri isključeno na ovoj utakmici, ali je rezultat ostao 0:0.

Ipak, ono što je obeležilo čitav događaj jeste masovna tuča dve ekipe nakon utakmice u tunelu. Izveštaji nam govore da je sve ličilo na okršaj uličara nego fudbalera, policija je na kraju ušla i sredila situaciju.

Svi su iščekivali revanš meč, a Atletiko je bio oslabljen jer je čak 6 igrača bilo suspendovano nakon svih gore pomenutih dešavanja. Ili možda nije?

Imao je trener Lorenco keca u rukavu. On je svoje najbolje igrače ostavio kod kuće za prvi meč, a poslao rezervni sastav koji je odradio posao.

Neumorni igrači Atletika su pobedili iscrpljene fudbalere Seltika u drugom meču sa 2:0, Adelardo i Garate, fudbaleri koji nisu nastupili u prvom meču, su poslali Atletiko u finale i borbu za titulu sa Bajernom iz Minhena.

Nema sumnje, genijalnost na delu trenera Atletika. Poznato vam je od nekud?

Finale je bilo veoma uzbudljivo, nekadašnji selektor reprezentacije Španije, Luis Aragones, postigao je pogodak u 114. minutu meča, da bi Bajern preko Švarcenbeka uspeo da izjednači na 1:1 u poslednjem minutu produžetka.

Igrao se ponovljeni meč na Hejselu u Belgiji, a Bajern je sa 4:0 savladao tada nemoćni Atletiko, a po dva gola su postigli Uli Henes i Gerd Miler.

Za dva dana Atletiko će obeležiti 40 godina od čuvene utakmice u Glazgovu, a ponovo će polufinale igrati sa britanskim klubom. Ono što još povezuje ova dva polufinala jeste da će Atletiko ponovo voditi genijalac iz Argentine – Dijego Simeone. I još nešto, potencijalni rival u finalu može biti Bajern iz Minhena.