Dan kada je Partizan došao na korak od krova Evrope...
Autor: Bojan Jovanovic
petak 11.05.2012.
17:39
Izvor: Sportske.net, partizan.rs
Na današnji dan pre tačno 46 godina Partizan je napravio najveći uspeh u svojoj istoriji plasiravši se u finale Kupa Šampiona u kojem je poražen od Real Madrida.
partizan.rs
Povezane vesti
Partizan je pre 46 godina mogao da napravi uspeh koji pošao za rukom crveno-belima nekoliko decenija kasnije kada su u finalu savladali Olimpik Marselj u Bariju.
Tog 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica Kupa Šampiona između Partizana i Real Madrida.
Poveo je Partizan, ali su Španci uspeli da izjednače, a onda i povedu sa 2:1 i tako je ostalo do kraja. Partizan je nastupio u sastavu: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer (Ćurković, Damjanović, Davidović, Miladinović, Vukelić).
Trener crno-belih bio je Abdulah Gegić, a “tehniko” Stanislav Virgilije Popesku. Partizan je poklekao na poslednjem stepeniku, iako je posle uspešnih nastupa u prethodna četiri kola stekao sigurnost. Više nijedna njegova pobeda nije mogla da se smatra iznenađenjem.
Najslabija karika jugoslovenskog šampiona bila je na psihološkom planu, i tu je pao. Partizan je bio snažan, ali je klub u tom trenutku bio slab za toliko uspeha i slave i nije mogao da zaustavi rasulo u najvažnijem momentu.
To je verovatno najveći razlog neuspeha u finalu, upravo tada kada je bilo najpotrebnije biti stabilan. Konačni poraz je nastupio odmah posle finala, kada se veći deo tima raspršio na sve strane, a ono igrača što je ostalo – a to je takođe pružalo mogućnosti da se formira jaka ekipa – ostalo je dezorijentisano.
Svi zajedno, igrači i treneri, su osećali da iza njih ne stoji jaka organizacija, da se sve odvija više stihijski nego planski. Do novog uspona i trofeja čekalo se punih deset godina, koje su crno-beli proveli u osrednjosti i bledilu, nikad poslednji, ali nikad ni prvi, što je za klub velikog prethodnog renomea i uspeha nedopustivo malo.
Ostaće večni žal za propuštenom prilikom, jer bi Partizan zauvek ostao upisan u evropskoj fudbalskoj istoriji da je na Hejselu uspeo da savlada Madriđane.
Tog 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica Kupa Šampiona između Partizana i Real Madrida.
Poveo je Partizan, ali su Španci uspeli da izjednače, a onda i povedu sa 2:1 i tako je ostalo do kraja. Partizan je nastupio u sastavu: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer (Ćurković, Damjanović, Davidović, Miladinović, Vukelić).
Trener crno-belih bio je Abdulah Gegić, a “tehniko” Stanislav Virgilije Popesku. Partizan je poklekao na poslednjem stepeniku, iako je posle uspešnih nastupa u prethodna četiri kola stekao sigurnost. Više nijedna njegova pobeda nije mogla da se smatra iznenađenjem.
Najslabija karika jugoslovenskog šampiona bila je na psihološkom planu, i tu je pao. Partizan je bio snažan, ali je klub u tom trenutku bio slab za toliko uspeha i slave i nije mogao da zaustavi rasulo u najvažnijem momentu.
To je verovatno najveći razlog neuspeha u finalu, upravo tada kada je bilo najpotrebnije biti stabilan. Konačni poraz je nastupio odmah posle finala, kada se veći deo tima raspršio na sve strane, a ono igrača što je ostalo – a to je takođe pružalo mogućnosti da se formira jaka ekipa – ostalo je dezorijentisano.
Svi zajedno, igrači i treneri, su osećali da iza njih ne stoji jaka organizacija, da se sve odvija više stihijski nego planski. Do novog uspona i trofeja čekalo se punih deset godina, koje su crno-beli proveli u osrednjosti i bledilu, nikad poslednji, ali nikad ni prvi, što je za klub velikog prethodnog renomea i uspeha nedopustivo malo.
Ostaće večni žal za propuštenom prilikom, jer bi Partizan zauvek ostao upisan u evropskoj fudbalskoj istoriji da je na Hejselu uspeo da savlada Madriđane.
0 Komentara