Dejvid Džejms za "Sportske": "Kapelo nije bio za selektora!"

Ušao je u fudbalske anale utakmicom protiv Alžira na SP u Južoj Africi 2010. kao najstariji debitant u istoriji ovog takmičenja. Imao je tada 39 godina 10 meseci i 17 dana:

„Skoro sam saznao za taj podatak. U trenutku kada sam stao na gol nije mi bilo ni na kraj pameti da bih mogao da uđem u istoriju“ – priznaje nam iskusni golman dok šetamo Kalemegdanom dan uoči duela protiv Crvene zvezde. „Sve je na tom Mondijalu bilo čudno. Očekivao sam da ću da budem na golu i na premijeri protiv Amerike. Međutim, nekoliko dana pre te utakmice, zamolio sam selektora Kapela da mi izađe u susret i poštedi me jednog treninga jer sam osećao umor. On je to pogrešno shvatio i doneo odluku da me ostavi na klupi, a da šansu ukaže Robertu Grinu“, nastavlja priču dok izaziva poglede znatiželjnih prolaznika koji šapatom komentarišu ’Ovo je bre onaj golman Engleske’
.
Dejvid Džejms, zanimljiv i predusretljiv. Iako smo jedva uspeli da ga nađemo među zidinama Kalemegadana gde je posle posete muzeju Nikole Tesle produžio sa svojim drugom Vojom Dragovićem, nije pokazao ni delić nervoze.

„Ima vremena do povratka u karantin. Idemo na još jednu kaficu“
   
Žreb za drugo kolo kvalifikacija za Ligu Evrope omogućio je Dejvidu Džejmsu da prvi put u životu poseti Beograd. Eto prilike da ispuni svoju davnašnju želju:

„Impresioniran sam dostignućima Nikole Tesle. Čim sam saznao da će nam rival biti Crvena zvezda, kontaktirao sam mog velikog prijatelja Voju Dragovića i rekao mu da mi obavezno organizuje odlazak u Teslin muzej u Beogradu. Tako je i bilo. Želja mi se ispunila već prvog dana boravka u vašem gradu. Hvala Voji na ukazanoj prilici da se još jednom uverim koliko je veliki naučnik imao uticaj na svet oko nas. Sada sam bogatiji za još jedno lepo iskustvo i vratiću se na Island pun impresija. Ja nisam kao većina fudbalera koji svaki slobodan trenutak koriste da sednu u neki kafić ili da pojure u šoping u tržni centar“

Počeo je karijeru u Votfordu 1989. odakle je tri godine kasnije prešao u Liverpul. Posle samo 11 utakmica u kojima nije ostavio neki naročiti utisak, trener Grem Sunes ga sklanja sa gola. Tek dolaskom Roja Evansa za trenera na Enfild Roud, Džejms opet zauzima mesto među starterima, ali bez većih uspeha, pre svega zbog brojnih povreda koje su ga pratile u tom periodu karijere.

1999. Liverpul dovodi Breda Fridela i daje jasan signal Džejmsu da mora da promeni sredinu. Aston Vila se isprsila sa 23 miliona evra i dovela ga u svoje redove, da bi ga 2001. prodala Vest Hemu za 19 miliona. Tri godine kasnije Džejms se obreo na Mersisajdu za sumu od 8 miliona, ali je pravu sreću našao tek prelaskom iz Sitija u Portsmut za smešnih 1,2 miliona evra. Posle avantura u dresovima Bristol Sitija, Eksitera i Burnmuta, odlučio je da prihvati poziv bivšeg saigrača iz Portsmuta i da se otisne na Island. Tamo, daleko od engleskih tabloida, bliceva fotoaparata i nasrtljivih paparaca, može da radi na miru i da se priprema za novu etapu svoje fudbalske karijere. Onu koja podrazumeva sedenje na klupi. U odelu i kravati:

„Jednog dana, zašto da ne. Trenutno sam ovde u Vestmaneji što je jedno novo iskustvo za mene. Prihvatio sam poziv mog saigrača iz Portsmuta Hermana Hrejdarsona da mu pomognem u njegovoj prvoj trenerskoj avanturi. Dobra stvar je što se prvenstvo Islanda odvija u letnjim mesecima, tako da ne gubim ništa na vremenu. Imam dvostruku ulogu: branim i obavljam funkciju trenera golmana. Namera mi je da uz Hermana steknem što više iskustva i da kasnije završim ispit za UEFA Pro licencu kako bih mogao da se osamostalim i preuzmem neki klub. Smatra da ću do licence doći mnogo lakše ovde na Islandu nego u Engleskoj“

Iako je promenio mnogo klubova, tek je u Portsmutu dobio priliku da brani u kontinuitetu. To mu je omogućilo da stigne do frapantne brojke od preko 900 utakmica u karijeri i da obori rekord legendarnog Dejvida Simena u broju uzastopnih mečeva (141) u engleskoj Premijer ligi:

„Sve su to podaci koji govore o tome koliko sam iskustva stekao u Engleskoj. Bila je čast nositi dresove svih tih klubova koji se nalaze u mojoj sportskoj biografiji. Naravno da sada pokušavam deo tog iskustva da prenesem na ove momke sa Islanda koji nisu često u prilici da igraju mečeve na vrhunskom nivou. I ova utakmica protiv Zvezde za njih će biti nešto specifično. Niko od njih nikada nije igrao pred 40.000 ljudi. Zna se šta je moja uloga u ekipi. Ja ne mogu da kažem igraču sredine terena kako da vodi loptu ili kako da uđe u duel sa protivnikom.  Ali zato mogu da utičem na saigrače u svlačionici pre izlaska na teren, da ih motivišem i napalim za utakmicu. To rade i igrači u Engleskoj. Svaki klub ima svoju zvezdu koja je zadužena za atmosferu u timu. Moj recept se sastoji iz tri reči: trening, želja i glad. Glad za uspehom, za trofejima. Samo tako može da se napreduje i usavršava“

Za razliku od fudbalera, golmani nemaju pravo na grešku. Nikada. Kiksevi defanzivnih igrača brzo padaju u zaborav i oni uvek dobijaju novu šansu. Dejvid Džejms je najbolje na svojoj koži osetio svu težinu golmasnke profesije. Dobio je priliku u reprezentaciji Engleske nakon što je Dejvid Simen napravio katastrofalnu grešku na meču sa Makedonijom, da bi potom na identičan način morao da prepusti rukavice Polu Robinsonu zbog kardinalnog kiksa u duelu sa Austrijom:

„U početku se nisam najbolje nosio sa tim pritiskom. Bilo je kriznih momenata, što je logično kada si mlad i nemaš izgrađen autoritet. Kasnije, kada odigraš određeni broj utakmica i stekneš poverenje saigrača, trenera, rukovodstva, navijača, mnogo je lakše. Dođeš u situaciju da možeš da podigneš glas i da kažeš  ’Čekajte ljudi, pa svi grešimo. Nije to ništa strašno’. Te greške nisu ništa drugo nego plod velike želje da se uvek bude na visini zadatka. Još je teže kada si član velikog kluba, tada ti milion ljudi visi nad glavom. I stalno te opominju da moraš bolje, da nisi smeo onako, da si morao ovako... A zamislite tek koliki je pritisak kada ste prvi golman reprezentacije. Ja sam za Englesku debitovao sa 27 godina, drugu utakmicu sam odigrao kada sam već imao 30, a 53. nastup zabeležio na isteku četvrte decenije života. Nikada ne odustajem. Greške me nisu pokolebale ni u jednom momentu. Uvek gledam unapred“

Imali ste retku privilegiju da sarađujete sa vrhunskim trenerskim imenima. Dovoljno je pomenuti Fabija Kapela, Svena Gorana Eriksona i Harija Rednapa:

„Lepo ste rekli. Privilegija. U bukvalnom smislu reči. Sva trojica apostrofiranih ostavila su sjajan utisak na mene. Fabio, Sven i Hari su majstori svog zanata. Ono što sam posebno cenio kod njih jeste sposbonost da kažu ’Ne’. Ali ne u smislu ’Ne vrediš ništa’, nego da ti na fin i kulturan način objasne gde si pogrešio i zbog čega nisi u prvom planu. To ne ume svaki trener. Bilo je i nesuglasica i ružnih trenutaka, ali nikada neka teška reč. Kod Eriksona sam često bio na klupi, dešavalo se mnogo puta da me i Kapelo ne vidi kao prvu opciju. Sve se to lako pregrmi ako su ljudi normalni i ako umeju da saslušaju jedni druge. Hari Rednap je posebna priča. Sa njim sam imao fenomenalan odnos jer je uvek bio divan prema meni. Najviše zahvaljujući njemu, odlučio sam da se pod stare dane reaktiviram i potpišem za Portsmut. Karijera koja je u tom trenutku bila pri kraju, za tren oka je doživela neverovatan preokret. Ispostavilo se da je to bio potez života. I sve zbog Harija. Kada me već pitate za trenere, dodao bih još jedno ime, manje poznato široj javnosti: Edi Hau“. 


Dajte nam neku anegdotu vezanu za Harija Rednapa:

„Ima puno priča, ali nisu za javnost“

Bar jednu?

„Ok. Evo jedne koja je bila smešna nama u svlačionici, ne mora da znači da će biti i vašim čitaocima. Imali smo sastanak posle neke važne utakmice koju smo izgubili. Prisustvo je bilo obavezno i svi smo na vreme zauzeli svoja mesta. Hari je došao nervozan i odmah počeo da viče na sve koji nisu bili na nivou njegovih očekivanja. Najviše se obrusio na Dežana (Dejan Stefanović, prim.aut). Mlatarao je rukama i vikao: ’Dežan, nisi smeo ovako da startuješ; Dežan, morao si jače u ovaj duel; Dežan, zašto ovde nisi udvojio; Dežan, zašto nisi skočio’... I tako skoro pola sata. Na kraju je zatražio od Stefanovića da mu konkretno odgovori zašto u datoj situaciji nije postupio po dogovoru, ali odgovora nije bilo. Tak tada je shvatio da Dejana uopšte nema na sastanku. Pokidali smo se od smeha. Rednapu baš i nije bilo smešno. Stefanoviću pogotovo. A možda nije ni vašim čitaocima. Meni je bilo, itekako“

Srpski igrači koje najviše cenite:

„Da budem iskren, nemam puno informacija o srpskom fudbalu. Dejan Stefanović je moj drug iz Engleske i sa njim sam ostvario iskreno i lepo prijateljstvo. Sjajan je tip. Ne znam da li je igrao za vaš nacionalni tim, ali je na ostrvu ostavio dubok trag. Odličan defanzivac sa izuzetnim fizičkim sposobnostima. Meni je od svega toga važnije da je fenomenalan čovek“

Tada smo Dejvidu pomenuli dostignuća Nemanje Vidića i Baneta Ivanovića, tek da mu damo šlagvort da kaže nešto i o najboljim srpskim fudbalerima u istoriji Premijer lige. Ali, stekao se utisak da smo za trenutak iznenadili iskusnog golmana koji je najpre pogledao ka Voji Dragoviću, kao da traži potvrdu da su pomenuti igrači poreklom iz Srbije:

„Umalo da ih zaboravim. Eto koliko poznajem srpski fudbal. Da, igrao sam protiv njih. Nisu ni oni loši (smeh). Ali, ne znam ih kao osobe. Dejana znam lično i lakše mi je o njemu da pričam“

Šetnju Kalemegdanom iskoristio je za slikanje pored Beogradskog pobednika. Dejvid Džejms ne propušta priliku da svaki lep trenutak u životu ovekoveči kamerom svog mobilnog telefona:

„Zaista uživam u Beogradu. Odseo sam u hotelu sa igračima, ali Voja mi je na dohvat ruke. Video sam Teslu (Teslin muzej, prim.aut) i bio sam zadivljen. Kada dođem u neki grad, hoću da upoznam njegovu istoriju. Sve drugo nema nekog posebnog značaja. Ok, sada sedimo i pijemo kafu. Ali pijemo je u ovom predivnom ambijentu. U tvrđavi. Dakle, opet smo deo istorije. U , ali pijemo je u tvrđavi. To je deo istorije. Šopove možete da posetite svuda. Istorija je jedinstvena za svaki grad i svaku državu. Ovo provedeno popodne je bilo izuzetno“

Od kad datira ideja:

„Ideja je potekla od Voje Dragovića. Rekao mi je da je Tesla jedan od najuticajnijih naučnika svih vremena. Slažem se apsolutno sa Vojom“

Zbog kikseva tokom karijere, pratio ga je nadimak „Calamity James“. Na pitanje koji se njemu najviše dopao, kratko odgovara:

„Džejmo“

I za kraj opet osvrt na Fabija Kapela. Iako ga je nahvalio tokom zvaničnog intervjua, nije teško naslutiti gorčinu u Dejvidovim rečima kada se pomene ime italijanskog stručnjaka:

„Shvatio sam da nije isto biti selektor i trener u klubu. Ogromna je razlika. Selektori imaju na raspolaganju igrače samo nekoliko puta u toku godine i za tako kratko vreme treba mnogo toga da im objasne i pokažu. Mislim da Kapelo nije taj tip. On je vrhunski klupski trener, ali nije za selektorski posao“.

Za kraj, molba konobaru iz „Kalemegdanske terase“ da našim telefonom fotografiše Džejmsa, Voju Dragovića i Vašeg reportera. Međutim...

„Izvinite, hoćete molim Vas, to isto ali i mojim telefonom“ , ništa ne prepušta slučaju Dejvid Džejms.