FK Vimbldon – "The Crazy Gang"
Autor: Vladimir Nestorović
ponedeljak 28.04.2014.
17:14
Izvor: Ivan Cvetković
Malo stariji ljubitelji ostrvskog fudbala se svakako sećaju jednog takvog sastava s kraja 80-ih i početka 90-ih prošlog veka. Kada jedan engleski klub nazovu “Crazy Gang”, budite sigurni da tu nisu čista posla…
premierleague.com
Povezane vesti
Lik i delo Vinija Džonsa je verovatno prepoznatljivo svim ljubiteljima fudbala. Verovatno i glume, ali ovde mislim na njegove fudbalske “poduhvate”. Nemilosrdno obračunavanje sa protivnicima na terenu, kartoni, nesportsko ponašanje na terenu, ali i van njega. E pa, zamislite da je ceo jedan klub sačinjen od takvih individua, spremnih da u svakom momentu i na svakom mestu naprave incident, izgred, glupost, upuste u tuču...
Fudbalski klub Vimbldon osnovan je 1889. godine u istoimenom londonskom naselju. Sve do kraja 70-ih godina 20. veka, tavorili su u poluamaterskim i amaterskim takmičenjima. Za začetnika “Crazy Gang”-a, kako su zvali tadašnju ekipu Vimbldona, smatra se Voli Dauns. Čovek koji je za 9 godina (1979-1988) odigrao preko dve stotine mečeva i postao legenda Donsa. Tradiciju su nastavili i novopridošli igrači, najistaknutiji članovi ove skupine bili su već spomenuti Vini Džons, Džon Fašanu, Denis Vajs, Lori Sančez, Erik Jang, Dejv Bisant, Najdžel Vinterburn. O tome kakav su fudbal igrali najbolje govori izjava Gerija Linekera: “Ekipa Vimbldona je gledljiva isključivo preko teleteksta”.
Tipična britanska ekipa sa ostrvskim stilom igre, ponekad i previše ostrvskim čak i za to doba. Dugačke lopte, igra u jednom pravcu, oštri startovi, kartoni, muška i gruba igra. Toliko gruba da je Vini Džons na jednoj utakmici dobio najbrži žuti karton u istoriji fudbala – samo TRI sekunde nakon početka meča! Njegov “genijalni” um je došao na ideju da, sa ciljem da zastraši igrače Liverpula u finalu FA kupa, odmah na početku susreta oštro startuje na nogu Stiva Mekmena, čoveka zaduženog za “prljave poslove” Redsa. Kasnije je Džons naveo da je možda baš taj detalj odlučio pobednika, jer je to uplašilo ostale igrače Liverpula.
Pamti se i njegovo nimalo prijatno hvatanje za međunožje Pola Gaskojna, tada zvezde u usponu. “Gaza” je plakao posle toga, molili su ga da ne izađe sa terena. Jedini koji je zapravo znao nešto lopte bio je Denis Vajs, koji je kasnije prešao u Čelzi, u kojem je igrao čitavih 11 godina i bio kapiten Plavaca. Njegove asistencije i prekidi su ono što su svi čekali na Plu Lejnu. Šanse su vrebali i preko dugačkih lopti bekova ka Fašanuu, koji, između ostalog, poseduje i crni pojas u karateu i nije se libio da se “pohvali” time na terenu. Nakon jednog laktanja u vazdušnom duelu, lice protivnika je bilo toliko deformisano da je morao da provede nedelju dana u bolnici. Bilo je i zajedničkih “akcija”. Na primer, pred svaku utakmicu su protivnike su vređali i zastrašivali u tunelu, a na mečevima na domaćem terenu nije im bilo strano ni pokazivanje golih zadnjica prema gostujućim igračima. Sijaset žutih i crvenih kartona, represije nad sudijama... I nisu baš umirali u lepoti, zar ne?
Ako vam ni ovo nije dovoljno, bacite pogled van terena. Svakog novog člana su dočekivali spaljivanjem njegove odeće. Golmanu Bisantu su u motociklističku kacigu stavili super-lepak. Šteta što je morao da ošiša bujnu i loknastu kosu. Razmirice ko je fizički najjači u ekipi se vodila između Fašanua i Robija Tarnera i trajale su danima. Saigračima je dojadilo i odluku o tome ko je “gazda” u klubu rešena je, naravno, tučom. Zaključani u svlačionici, Tarner je izvukao deblji kraj i ubrzo potom je hospitalizovan. Trener Bobi Guld je takođe bio deo vesele družine. Njemu su na jednom treningu polomili rebro. Tako se treniralo u jugozapadnom Londonu…
Dok su igrali u nižim rangovima, redovno ih je “vadio” iz okolnoih pabova neposredno pre utakmica. Ekscentričnost se podrazumevala, takođe i nezrele šale, udaranja, štipanja, tuče. Taj skup individua je bio takav da je predsednik kluba Sem Hamam pretio igračima grupnim odlaskom u operu ako ne odigraju dobro. Pripreme su obavljali u vojničkim centrima, ali ni to nije pomoglo da postanu disciplinovaniji. Timski duh je ono što ih je držalo zajedno. Kako Vimbldon nije imao veliki budžet (najmanji u ligi), najveći deo igrača činili u oni koji su igrali za “Donse” i u četvrtom rangu.
Labudova pesma ove ekipe je bila 1988. godina kada su 14. maja na Vembliju osvojili FA kup, pobedom od 1:0 nad veliki favoritom, ekipom Liverpula. Ta utakmica je bila sublimacija cele filozofije Lude družine. Gould je postavio prilično defanzivnu taktiku jer se tim iz Londona nije mogao nositi sa asovima Liverpula poput Grobelara, Barnsa, Mekmena, Berdslija i Oldridža. Liverpul je te sezone postao prvak Engleske i važio za jedan od najjačih klubova Evrope, iako engleski klubovi nisu imali pravo igranja u evropskim kupovima zbog tragedije na Hejselu. Svoju šansu Vimbldon je čekao iz kontri i stvarali su ih dugačkim loptama. U 36. minutu napravljen je prekršaj u korist Vimbldona iskosa sa leve strane, blizu gola Redsa.
Po običaju, Vajs izvodi prekid, Lori Sančez je okrznuo loptu koja je zatresla mrežu Grobelara. Nakon toga usledila je potpuna defanziva Donsa. Mogao je Liverpul i do izjednačenja, ali je golman Vimbldona, Dejv Baset, odbranio penal Džonu Oldridžu. Na kraju utakmice, poznati komentator BBC-a Džon Motson je uskliknuo: “The Crazy Gang have beaten the Culture Club”. Doneli su prvi i jedini veliki trofej svom klubu. Iste sezone u Prvoj diviziji su završili takmičenje na fantastičnom 7. mestu, što je klupski rekord.
Ipak, ova bajka nije imala srećan kraj: ubrzo nakon istorijskog uspeha, ekipa se razišla i došli su novi igrači. Igrao je Vimbldon u prvom rangu i nakon stvaranja Premijer lige, sve do 2000. godine. Četiri godine nakon toga, klub se rasformirao, a iz njega su izašla dva fudbalska kolektiva: MK Dons i AFC Vimbldon, klub koji su osnovali sami navijača starog Vimbldona.
U jeku rasprave o tome da li taktike pojedinih trenera srozavaju renome ove prelepe igre, pitanje je koliko bi takva fudbalska ekipa pobrala simpatije u modernom fudbalu. Iako su i sami bili svesni svoje fudbalske limitiranosti, borili su se hrabro i muški za svakog člana ekipe. Voleli mi takav stil igre ili ne, svima je draže kada David pobedi Golijata. “Crazy Gang” legenda je inspiracija za sve Davide ovog sveta.
Fudbalski klub Vimbldon osnovan je 1889. godine u istoimenom londonskom naselju. Sve do kraja 70-ih godina 20. veka, tavorili su u poluamaterskim i amaterskim takmičenjima. Za začetnika “Crazy Gang”-a, kako su zvali tadašnju ekipu Vimbldona, smatra se Voli Dauns. Čovek koji je za 9 godina (1979-1988) odigrao preko dve stotine mečeva i postao legenda Donsa. Tradiciju su nastavili i novopridošli igrači, najistaknutiji članovi ove skupine bili su već spomenuti Vini Džons, Džon Fašanu, Denis Vajs, Lori Sančez, Erik Jang, Dejv Bisant, Najdžel Vinterburn. O tome kakav su fudbal igrali najbolje govori izjava Gerija Linekera: “Ekipa Vimbldona je gledljiva isključivo preko teleteksta”.
Tipična britanska ekipa sa ostrvskim stilom igre, ponekad i previše ostrvskim čak i za to doba. Dugačke lopte, igra u jednom pravcu, oštri startovi, kartoni, muška i gruba igra. Toliko gruba da je Vini Džons na jednoj utakmici dobio najbrži žuti karton u istoriji fudbala – samo TRI sekunde nakon početka meča! Njegov “genijalni” um je došao na ideju da, sa ciljem da zastraši igrače Liverpula u finalu FA kupa, odmah na početku susreta oštro startuje na nogu Stiva Mekmena, čoveka zaduženog za “prljave poslove” Redsa. Kasnije je Džons naveo da je možda baš taj detalj odlučio pobednika, jer je to uplašilo ostale igrače Liverpula.
Pamti se i njegovo nimalo prijatno hvatanje za međunožje Pola Gaskojna, tada zvezde u usponu. “Gaza” je plakao posle toga, molili su ga da ne izađe sa terena. Jedini koji je zapravo znao nešto lopte bio je Denis Vajs, koji je kasnije prešao u Čelzi, u kojem je igrao čitavih 11 godina i bio kapiten Plavaca. Njegove asistencije i prekidi su ono što su svi čekali na Plu Lejnu. Šanse su vrebali i preko dugačkih lopti bekova ka Fašanuu, koji, između ostalog, poseduje i crni pojas u karateu i nije se libio da se “pohvali” time na terenu. Nakon jednog laktanja u vazdušnom duelu, lice protivnika je bilo toliko deformisano da je morao da provede nedelju dana u bolnici. Bilo je i zajedničkih “akcija”. Na primer, pred svaku utakmicu su protivnike su vređali i zastrašivali u tunelu, a na mečevima na domaćem terenu nije im bilo strano ni pokazivanje golih zadnjica prema gostujućim igračima. Sijaset žutih i crvenih kartona, represije nad sudijama... I nisu baš umirali u lepoti, zar ne?
Ako vam ni ovo nije dovoljno, bacite pogled van terena. Svakog novog člana su dočekivali spaljivanjem njegove odeće. Golmanu Bisantu su u motociklističku kacigu stavili super-lepak. Šteta što je morao da ošiša bujnu i loknastu kosu. Razmirice ko je fizički najjači u ekipi se vodila između Fašanua i Robija Tarnera i trajale su danima. Saigračima je dojadilo i odluku o tome ko je “gazda” u klubu rešena je, naravno, tučom. Zaključani u svlačionici, Tarner je izvukao deblji kraj i ubrzo potom je hospitalizovan. Trener Bobi Guld je takođe bio deo vesele družine. Njemu su na jednom treningu polomili rebro. Tako se treniralo u jugozapadnom Londonu…
Dok su igrali u nižim rangovima, redovno ih je “vadio” iz okolnoih pabova neposredno pre utakmica. Ekscentričnost se podrazumevala, takođe i nezrele šale, udaranja, štipanja, tuče. Taj skup individua je bio takav da je predsednik kluba Sem Hamam pretio igračima grupnim odlaskom u operu ako ne odigraju dobro. Pripreme su obavljali u vojničkim centrima, ali ni to nije pomoglo da postanu disciplinovaniji. Timski duh je ono što ih je držalo zajedno. Kako Vimbldon nije imao veliki budžet (najmanji u ligi), najveći deo igrača činili u oni koji su igrali za “Donse” i u četvrtom rangu.
Labudova pesma ove ekipe je bila 1988. godina kada su 14. maja na Vembliju osvojili FA kup, pobedom od 1:0 nad veliki favoritom, ekipom Liverpula. Ta utakmica je bila sublimacija cele filozofije Lude družine. Gould je postavio prilično defanzivnu taktiku jer se tim iz Londona nije mogao nositi sa asovima Liverpula poput Grobelara, Barnsa, Mekmena, Berdslija i Oldridža. Liverpul je te sezone postao prvak Engleske i važio za jedan od najjačih klubova Evrope, iako engleski klubovi nisu imali pravo igranja u evropskim kupovima zbog tragedije na Hejselu. Svoju šansu Vimbldon je čekao iz kontri i stvarali su ih dugačkim loptama. U 36. minutu napravljen je prekršaj u korist Vimbldona iskosa sa leve strane, blizu gola Redsa.
Po običaju, Vajs izvodi prekid, Lori Sančez je okrznuo loptu koja je zatresla mrežu Grobelara. Nakon toga usledila je potpuna defanziva Donsa. Mogao je Liverpul i do izjednačenja, ali je golman Vimbldona, Dejv Baset, odbranio penal Džonu Oldridžu. Na kraju utakmice, poznati komentator BBC-a Džon Motson je uskliknuo: “The Crazy Gang have beaten the Culture Club”. Doneli su prvi i jedini veliki trofej svom klubu. Iste sezone u Prvoj diviziji su završili takmičenje na fantastičnom 7. mestu, što je klupski rekord.
Ipak, ova bajka nije imala srećan kraj: ubrzo nakon istorijskog uspeha, ekipa se razišla i došli su novi igrači. Igrao je Vimbldon u prvom rangu i nakon stvaranja Premijer lige, sve do 2000. godine. Četiri godine nakon toga, klub se rasformirao, a iz njega su izašla dva fudbalska kolektiva: MK Dons i AFC Vimbldon, klub koji su osnovali sami navijača starog Vimbldona.
U jeku rasprave o tome da li taktike pojedinih trenera srozavaju renome ove prelepe igre, pitanje je koliko bi takva fudbalska ekipa pobrala simpatije u modernom fudbalu. Iako su i sami bili svesni svoje fudbalske limitiranosti, borili su se hrabro i muški za svakog člana ekipe. Voleli mi takav stil igre ili ne, svima je draže kada David pobedi Golijata. “Crazy Gang” legenda je inspiracija za sve Davide ovog sveta.
0 Komentara