Ljudi, šta uradiste od Partizana?

Uz Partizan se na ovim prostorima često vezuje epitet 'veliki klub', što on u suštini i jeste, ali upravo taj epitet ljudi u klubu uglavnom vole da iskoriste kad žele da izbegnu odgovore na nezgodna pitanja, kada treba izbeći priču o suštinskim problemima.

Jednostavno, najlakše im je da upotrebe fraze tipa ''Partizan je veliki klub, izaći će on iz ovoga još jači'', dok se situacija slegne, upiše neka nebitna pobeda na domaćoj sceni, kada počinju priče o usponu forme ekipe, hvalospevi na račun nekoga ko je dao gol npr. kragujevačkom Radničkom, kao proteklog vikenda.

Probleme onda više niko i ne pominje, a ako se neko u vreme ''uspona forme'' usudi da nastavi sa kritikama, onda se to ocenjuje kao ''medijska hajka'' na veliki klub. Dakle, tera se po starom, sve dok ne stigne novo, iz godine u godinu, sve surovije otrežnjenje u Evropi.

Doskora je Šamrok bio sinonim za Partizanovo poniženje, sve do ovog leta, kada su se u Humskoj prosto utrkivali ko će više da gurne ovaj klub u sunovrat. Svesno ili nesvesno, ali tako je.

Debakl u Tunu je samo logična posledica svega onoga što se dešavalo u Partizanu i sa Partizanom u poslednje vreme. A dogodilo se puno toga.

Da ne idemo daleko u prošlost, dovoljno je citirati Vladu Vermezovića na odlasku iz Humske ovog proleća: ''Ko je ovde radio, ni pakao mu neće teško pasti'', što su tada mnogi shvatili kao šalu.

A rezultatski pakao je tek usledio ovog leta...

Uz katastrofalnu transfer-politiku, redom su stizale blamaža protiv Širaka, kada su crno-beli nekim čudom izbegli da im se već tada ne dogodi ovo što su doživeli u Švajcarskoj, pa eliminacija od prosečnog Ludogoreca, ''začinjena'' sada već čuvenim skidanjem trake Marku Šćepoviću (ili njegovom potrebom da pokloni traku svom ''drugaru''), koji se od tada može videti uglavnom po beogradskim klubovima, a nikako na terenu, jer, zaboga, očekuje transfer u inostranstvo.

Naravno, čelni ljudi velikog kluba na sve to su ostali nemi...

Jednostavno, previše ''bisera'' smo za kratko vreme videli u Humskoj, koji ne priliče velikom klubu, a setimo se samo one komične promocije titule, komične zahvaljujući prvom čoveku ovog kluba koji, zbunjen, ne zna ime u tom trenutku najpopularnijeg fudbalera svog tima...

Teško je i nabrojati sve gafove aktuelne uprave, nema ni svrhe nabrajati ih, a poslednji je i, do sada neviđeni, oko neuspelog transfera Marka Petkovića, gde se još jednom pokazala nesposobnost ljudi koji svojim neozbiljnim potezima nastavljaju da kaljaju ugled ovog kluba.

Prosečnom pristalici ovog kluba debakl u Švajcarskoj izgleda kao kap koja je prelila čašu, kao trenutak kada se jednostavno moraju dogoditi korenite promene u klubu, na svim nivoima, ali biće interesantno videti kako razmišljaju oni koji bi trebalo da preuzmu odgovornost.

Da li ćemo ponovo slušati priče kako Partizan ima ''najuspešniju upravu u klupskoj istoriji'', ali koja je iz ''nepoznatih razloga'' omražena od strane navijača, ili će i ti ljudi konačno uspeti da smognu snage i pogledaju istini u oči.

Utisak je da bi istini u oči trebalo da pogleda i kapiten Ilić, jer više na terenu ne liči na onog igrača koji je odavno stekao status klupske legende, da više nema moć da pokrene tim kad mu ne ide, iako je njegov trud i želja još uvek za svaku pohvalu.

Reče Sale posle meča ''ovo je realnost'' i u pravu je. Ali se odmah nameće pitanje zašto je to Partizanova realnost posle šest uzastopnih titula kojima se ponose, ko je doprineo toj realnosti i da li onaj ko je doveo klub na ovaj nivo treba i dalje da ga vodi..

Bilo kako bilo, Partizan ima novu priliku da zaustavi sunovrat, a ako se ta prilika ne iskoristi, sledećeg leta će crno-beli verovatno strepeti i od ''moćnih'' klubova iz San Marina, Malte...

Pa, pre godinu dana klub iz Humske je opravdano kritikovan posle partija protiv Nefčija, Rubina, pa i Intera u Ligi Evrope. U klubu su se tada oglušili na kritike, a sada bi verovatno bili presrećni kada bi bili bar na prošlogodišnjem nivou. A tek na onom od pre deset godina, kog sad možemo samo da obeležavamo kao jubileje...