Matić i Ljajić bi nas odveli u Brazil?

Ljubinko Drulović je započeo novi ciklus, Srbija je nakon neuspeha u grupi A kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Brazilu sve snage i misli usmerila ka kvalifikacijama za EP u Francuskoj 2016. godine.

Počelo je dobro.

Vršilac dužnosti selektora se dobro nametnuo, na prvom meču je ostvario preokret i pobedu u Dablinu, Orlovi su slavili nad selekcijom Irske rezultatom 1:2.

Iako će se veliki deo javnosti složiti sa procenom da su tim koji smo videli u Dablinu i prikazana igra nasleđe Siniše Mihajlovića, jedna, tačnije dve stavke se bitno izdvajaju.

Naravno, pre svega se tu misli na Nemanju Matića i Adema Ljajića.

Drugopomenuti Ljajić, pre utakmice u Dablinu poslednji put je dres Srbije obukao u maju 2012. godine, propustio je čitav ciklus kvalifikacija za Brazil. U među vremenu je pokazao kvalitet u klubu, izborio se za korak napred u svojoj karijeri, za transfer u Romu, ipak himna je i dalje kočila stvari.

Odlaskom Siniše Mihajlovića postalo je jasno, Adem će se vratiti. Nacija je podeljena, Adem ne brine, uveren je da će svojim igrama izbeći eventualne zvižduke. Na njegovom licu je primetna želja, motiv da sa ponosom nosi dres svoje zemlje. Himna i njeno pevanje u ovom slučaju i definitivno ne oslikavaju odnos prema zemlji iz koje potiče. Nacionalno osvešćeni deo javnosti mu to neće nikada zameriti.

Potpisao kodeks jeste, čitao ga nije, taj detalj jeste problem. Ipak, on se može tumačiti kao i dokaz poverenja, potpisivanje ugovora bez čitanja u Srbiji vazda je bio dokaz i pokazatelj – verujem ti.

U Dablinu je Adem ušao u finišu. Njegov uticaj na igru na novom početku srpske reprezentacije je nezahvalno ocenjivati, što se ne može ipak reći za njegovog kolegu Matića.

Od trenutka kada je doneo odluku da, nei će reći zbog tvrdoglavosti, sujete, napusti reprezentaciju u novembru 2012. godine, Nemanja Matić je doživeo globalnu transformaciju.

Na klupi Srbije je, relano gledano, gubio vreme. Delikatan trenutak u kome se našao kada je njegov klub u pitanju zahtevao je maksimalnu posvećenost, koja mu se na kraju isplatila. Odlazak Havija Garsije mu je otvorio prostor koji je iskoristio, postao je najsnažnija karika u lancu, najbolji fudbaler portugalske lige.

Transfer u Čelsi i epitet jednog od najboljih fudbalera na datoj poziciji na svetu samo su šlag na torti i pokazatelj prave vrednosti fudbalera koga svaki selektor samo poželeti može.

Možda i glavna razlika između Mihinog i Ljubinkovog tima upravo je Nemanja Matić.

Momentalno je zauzeo poziciju odgovornog lica na sredini terena, svojom laganom kontrolom lopte ulivao je sigurnost svojim saigračima. Problem i dalje postoji, olako dobija javne opomene, to se ipak može tumačiti kao prisustvo želje, ako želite.

Razlika koju je napravio čak i na ovom prijatlejskom meču je jasna. Podržan Ljubomirom Fejsom, sa kojim je do skora sarađivao, Matić je dobijao više prostora u organizaciji napada, na poslednjoj trećini terena.

Jasno je iz ove perspektive da Nemanja Matić ima sve predispozicije da bude pravi vođa Orlova.

Stav i poruka koje je izrekao još pre puta u Dablin to nedvosmisleno potvrđuju. 'Više opravdanja nema, moramo u Frnacusku'.

Pitanje koje postavljam(o) ovog puta je – da li bismo se sada već pakovali za Brazil da je njega, i Ljajića, bilo u timu tokom kvalifikacija?