Misterija zvana Diego Pablo Simeone

Defanzivni vezni koji nije mario za sredstva da zaustavi protivnika i koji se jako dobro snalazio u protivničkim šesnaestercima prilikom prekida. Kao igrač je osvojio skoro sve što se moglo osvojiti, a sada je na putu da kao trener zaista postane besmrtan.

Tokom karijere Simeonea je oduvek krasila velika borbenost i disciplina.

Znao je dobro šta je njegov zadatak i veoma dobro ga izvršavao. Imao je doduše i tu „argentinsku krv“ koja ga je često stavljala u neprilike i donosila mu crvene kartone. Mada, kada je bilo najbitnije, obezbedio je crveni karton za protivnika, i to ni manje ni više nego za Dejvida Bekama na utakmici između Engleske i Argentine u osmini finala SP 1998. Kasnije je i priznao da je malo „odglumio“ faul ali da je ulog bio ipak preveliki obzirom na rivalitet i netrpeljivost između Engleza i „gaučosa“.

Kao igrač je bio član te legendarne Antićeve ekipe Atletika, zajedno sa Milinkom Pantićem, Lubo Penevim, Kaminerom i drugima, sa kojima je osvojio titulu u Španiji (zasada poslednju Atletikovu). Kasnije je, posle solidne epizode u Interu, prešao u argentinsku koloniju u Laciu, gde je sa Almeidom, Veronom i Sensinijem osvojio Skudeto. Kada se setim utakmica u kojima sam ga gledao, u kojima je trčao okolo i surovo startovao na protivničke napadače samo mi se jedno pitanje vrti u glavi - kako je takav tip igrača postao tako briljantan trener? Jednako bih bio iznenađen i kada bih video, naprimer, Marka Materacija ili Robija Sevidža na klupi kako vode Fiorentinu ili Everton ka tituli. Njihovo fudbalsko znanje je neosporno, i jasno je da trenerska pozicija nije rezervisana za bivše kreativne fudbalere, ali zar ne živimo u trenerskom svetu u kome srčanost i želja padaju u drugi plan zarad plana, detaljnosti i surovog taktiziranja? Siniša Mihajlović nam je u reprezentaciji pokazao da ima petlju i snagu ali i da mu upravo fali malo ovog drugog dela.

Simeone se potrudio i dokazao da nikakvi stereotipi ne važe i ne postoje. Od Atletika (a ranije i od Estudijantesa) je napravio ekipu boraca, koji bespogovorno obavljaju zacrtane zadatke i koji jakom defanzivom i tvrdom sredinom terena „melju“ protivnika. Na terenu se vidi da Simeone diše sa ekipom, da neprekidno sa njima komunicira, daje sugestije i da se trudi da svakom igraču ponaosob objasni šta je zamislio. Ako stvari ne idu, pokušava u pauzama da dođe do svakog  kako bi ga dodatno ohrabrio i ulio samopouzdanje i izdao dodatna „naređenja“. Ovog čoveka, redovno obučenog u kompletno crnu odevnu kombinaciju nikada nećete videti kako mirno sedi na klupi i posmatra.

Kup UEFA 2012. godine je bio samo početak. Trebalo je vreme da se ekipa izgradi do ovog nivoa i da joj se ugradi mentalitet i snaga da oni zapravo mogu srušiti neosvojivu tvrđavu dominacije Reala i Barselone. Upravo kada je ostao bez jedine prave zvezde, bez sjajnog Radamela Falkaa, ekipa je počela da dostiže neverovatne visine (obzirom na ulaganja, sama činjenica da su u borbi za titulu je zaista neverovatna). Neko bi sada rekao da mu je Falkao možda i smetao - ma koliko suludo može zvučati ta činjenica da mu nije odgovarao jedan od najubojitijih napadača današnjice koji je postigao toliko golova za klub. Ali Falkao je bio zvezda koja se morala „hraniti“ i oko koga se tim vrteo.


A da budemo surovo ekonomski iskreni, El Tigre je od starta bio u vlasništvu i Atletika i nezavisnih akcionara, tako da su svi čekali momenat kada će naplatiti svoj ulog, koji je mogao da se uveća samo velikim brojem golova. (ne smemo zaboraviti ni ogromne dugove za porez koje Atletiko ima prema državi). Svi smo znali da se Falkao neće dugo zadržati u Madridu, mada je malo ko očekivao da će sledeća destinacija biti Monako, no to je neka druga tema. Kolumbijac je svoj posao odradio maestralno, pomogao u osvajanju kupa UEFA i domaćeg Kupa, a klub i akcionari su dobili svoj novac. Ali u ovoj sezoni, piše se neka nova strana ovog kluba i njegovog trenera i lestvica se podigla više nego što je iko očekivao.

U trenutku kada se klub konačno dokopao Lige šampiona, velika pojačanja su izostala. Od zvučnih imena doveden je samo David Vilja, kao podrška za Koštu. Posle toliko godina i toliko vrhunskih napadačkih linija koje su se trudile da klubu donesu titulu i ligaške pobede nad gradskim rivalom (Aguero, Tores, Forlan, Falkao..) ove godine su tu ulogu i pobede doneli oni od kojih se to najmanje očekivalo. Mario Suarez, Koke i Arda Turan možda nisu najatraktivniji vezni fudbaleri na svetu, ali savršeno doprinose pobedama ekipe, bilo asistencijama ka napadačima, bilo golovima. Dijego Košta je svojim osećajem za gol i snagom dospeo u poziciju da se oko njega „svađaju“ Španija i Brazil. U odbrani Godin, nekada uzdanica Viljareala, i njegov partner Miranda u potpunosti drže konce, a u Huanfranu i Filipe Luisu krila imaju pravu podršku bekova. Kapiten Gabi i iskusni Tiago drže sredinu i započinju akcije. Sa klupe vrebaju kreativni Dijego koji se ponovo vratio iz Volfsburga i Urugvajac Rodrigez, koji je zadužen za levu stranu terena i centaršuteve ka napadačima. Pravi tim, vođen čovekom sa idejom i stavom, koji ne igra „misaone igre“ pre mečeva, već igra i bori se samo na terenu. I pored njega.

Sam je rekao da sa igračima uglavnom priča pred spavanje, jer je tada najbolje pričati sa decom, a za njega su svi igrači „deca“. Insistirao je da se u klupskom restoranu isključivo jede za zajedničkim stolom, kako ne bi postojale „mini ekipe“ koje bi se razdvajale u okviru tima. Uvek je govorio da bi najveća greška bila ako bi se ekipa zadovoljila trenutnim uspesima, jer uvek može više. U prvenstvu je na prvom mestu, nekoliko kola pre kraja, a u Ligi šampiona je na najboljem putu da eliminiše veliku Barselonu koja ove sezone ne može nikako da pobedi Atletiko. Svi se boje i čekaju trenutak kada će posustati, i slute da neće moći da izdrži zbog kraće klupe i sirove snage rivala, ali Simeoneovi momci se zasad ne zaustavljaju.

Šta god uradio na kraju, i kakva god sudbina zadesi ceo ovaj klub tokom leta 2014., obzirom na finansijske probleme i popularnost Košte i Kokea, „El Cholo“ Simeone je probudio i privukao sve neutralne ljubitelje fudbala. Onda kada je to izgledalo najneverovatnije, neko se pojavio da pomrsi račune Realu i Barsi i da se pokaže kao nova sila u evropskom fudbalu.

Nejmar i Bejl su za silan novac došli da zapale „Primeru“ i navijače svojih klubova. Na kraju, možda će svi oni morati da aplaudiraju ovom čoveku. Zaslužio je.