Ni publike, ni igre, ni golova...

Izuzev južne tribine, ostale su bile nedostojne Evrope, makar i utešnog takmičenja kakvo je LE. Jer u situaciji u kakvoj je srpski fudbal, svaka jesenja međunarodna utakmica je velika.

Partizan nije pokazao gotovo ništa, ma kako oprečan bio doživljaj samih aktera, javnost je očekivala mnogo više, tim pre što smo pre meča slušali bombastične najave o ambicijama u grupi.

Hajde da ostavimo mogućnost da će srpski šampion biti motivisaniji protiv Rubina, ili rezervnog tima Intera, svejedno, ali radi se o mnogo jačim ekipama od Nefčija. Ovim ne potcenjujemo Azere, naprotiv, ali ako su se oni bez problema odbranili u Beogradu, šta očekivati protiv neuporedivo boljih i iskusnijih Tatara?

"Imali smo šanse, nismo ih iskoristili", bio je najčešći komentar igrača. Iskreno, osim one Tomića, mi druge izgledne nismo zabeležili. Da je vezista crno - belih dao gol, to bi pokrilo nedostatke, ali verovatno i dodatno zavaralo Vermezovića.

Utakmica je ličila na onu protiv Tromsa, no ovog puta nije bilo Ivanova. Očigledno je da je ovaj tim zelen za nešto više i da se recimo u svakom trenutku videla činjenica da kapiten Ilić pamti bolja fudbalska vremena, ne za sebe, nego za sam klub.

Ta razlika je možda i najbolji odgovor, većini ovih igrača prave utakmice itekako nedostaju. Šest pluseva će, bez obzira na ishod dobiti ove jeseni, ali je često problem što neki od njih to iskustvo vrlo brzo odnesu iz Partizana...