Parče realnosti

Medeni mesec je završen, ma kako se činilo da nije potrajao.

Razlog?  

U reprezentativnom fudbalu vreme se meri drugačijim protokom nego u klupskom. Jednostavno, stvari se kreću brže zbog manjka prilika da se isprobaju, promene, poprave...

Siniša Mihajlović je pružio šansu velikoj većini igrača koji su na spisku gotovo svakog Srbina - selektora u pokušaju. Uz još par momaka koje su povrede sprečile da se predstave na ovoj turneji, opcije su potrošene, sigurno da je ovo najbolje što Srbija ima, makar smo u tom smislu stigli do najmanje dvotrećinske većine.

Ocene mečeva protiv Španije, Francuske i Švedske kreću se od nipodaštavanja do nade, mi smo narod razapet između krajnosti, pa takav raspon emocija i dijametralno suprotne presude ne čude.

Optimisti će ukazati na to da ovakva reprezentacija prvi put igra zajedno, da je za ulazak u bilo koji novi sistem potrebno vreme, da su timovi poput Španije i Francuske udaljeni svetlosnu godinu, ne samo od nas, već i od timova sa kojima ćemo se suočiti na jesen.

Oni kojima je čaša uvek poluprazna imaju drugi rezon. Mihajlović je birao rivale da bi pobegao od kritika, ne postoji rešenje naših boljki jer nemamo kvalitet. To što smo bili u prva dva meča bezopasni u napadu nije posledica snage rivala, naša nemoć je zapisana u odsustvu gol igrača i nema nikakve veze sa rivalom.

Turneja će ostati upamćena po "slučaju Ljajić" koji je digao mnogo prašine, nanovo podelio Srbiju, ali i rasplamsao polemiku u nekim mnogo uređenijim i zrelijim društvima od našeg.

Samo pristajanje Ljajića na uslove, a zatim i beg od istih, garniran neveštim opravdanjima prebacili su osudu na njegovu stranu. Mihajlović je bio i previše iskren, ako se tako nešto može reći, u konstataciji da bi Ljajićevo odbijanje pre nego što se pojavio na pripremama reprezentacije bilo opravdano nepozivanjem zbog povrede ili sličnom dimnom zavesom.

Ovako, kada prljav veš pokulja pred očima onih koji se hrane senzacijom, jasno je da će to i biti dominantan utisak. Namerno ne kažem da će škoditi i atmosferi jer je to mit medija. Srbija nije imala nikakvu atmosferu u prošlim kvalifikacijama i praktično kreće od nule. Drugim rečima, ne može biti gore nego što jeste. Čini se i da je olakšanje što se virus nije zapatio u društvu sa slabim imunitetom na ovakve stvari  i zahvatio delove organizma koji sa fudbalom nemaju nikakve veze.

Prvo sledeće okupljanje značiće generalku pred Škote. Republika Irska će igrati na prvenstvu Evrope ali nisam siguran koliko se može posmatrati kao neko ko će glumiti prvog protivnika u kvalifikacijama. Jer, suviše je tu "trapatovštine" da bi se merili okoštalim kriterijumima kakvi vladaju u srpskoj predstavi fudbala zarobljenoj u osamdesetim.

Ali, da će to biti dobra provera ne sumnjajte, pre svega jer ćemo morati da napadnemo i to tim na kome su mnogi polomili zube. Kad se pomene kreativnost, u Srbiji smo u poslednje vreme navikli da okrenemo drugu stranu ili se pravimo nagluvi.

Čini se da turneja i nije bila potrebna da se ocrta ono što svi znamo, kada treba igrati fudbal imaćemo muka, gde bude odlučivala snaga, trka, prekid, pa i volja momaka, gladnih reprezentativne afirmacije, bićemo u prednosti.

Stvar je u nečem drugom, kome nije jasno, sada mu bljeska pred očima, daleko smo od evropskog vrha, ali postoji potencijal da budemo pristojan tim, da se ne brukamo po Baltiku i ne doživljavamo putovanja na Kavkaz kao giljotinu. Ta istina što su je mnogi gurkali pod tepih ocrtava nam se na čelu. Bogatiji smo za taj komad realnosti što nam je nekako uvek izmicao.

Više od toga bilo bi bezobrazno tražiti...

                                                     https://twitter.com/#!/Boris_sportske