Prosinečki - Kako je propao fudbalski rock 'n' roll...

Verujem da bi negde u Anadoliji Robert Prosinečki mogao da nazdravi odluci na koju ga je prisilio nesrećni srpski fudbal, u onom rancu u koji je spakovao uspomene, ali i želju da promeni Zvezdu ostala je i neotvorena Pandorina kutija. "Veliki Žuti" se preselio u fudbalsku normalnost. Zbog toga današnja godišnjica, ako je iskren prema sebi, predstavlja razlog za, možda ne slavlje, ali olakšanje svakako.

Nasuprot srećnom kraju turske serije, u Srbiji Zvezda ima svaki razlog da bude nesrećna. Uvek sam oprezan sa tom kovanicom "potrošiti legendu", jer nije to sapun, to kako je Robi plesao na "Marakani" je odavno ušlo u antologiju fudbalskih pokreta, tu stranu niko neće iscepati.

Ne, Zvezda je potrošila žeton za fudbalsku pristojnost. Uludo prokockala šansu da joj fudbalski teren pristaje, umesto da od istog odudara. Jer, hajde za trenutak da spakujemo u činovničke fioke te kredite, plate, doprinose, prekobrojne, politički podobne i one druge, o fudbalu se radi. Pre i posle Roberta Prosinečkog, u sušnim godinama Zvezda nije ni pokušavala da ga igra.

Ona njegova ismejana tvrdoglavost, podsmešljivo tretirani "barselonizam za siromašne" počeo je da dobija konture tog poslednjeg proleća na "Marakani". Ne pričam o trofejima, u ovoj zemlji manje vrede od noći na splavu kad se proslavljaju. Igra je suština u ovom fudbalskom egzilu u kome živimo. Jer, sa Prosinečkim to je makar mirisalo na želju umesto šibicarenja sa jednim špicom, umaranjem publike i tribina i surovošću prema jadnoj lopti.

Vidite, srpski fudbal nije ništa više od utiska, pošto je rezultat za nas Sveti Gral, do njega nikada nećemo stići. Ali, mučenje koje gledamo prelazi u mazohizam, u odnosu na to fudbal Roberta Prosinečkog je čista romantika, držanje za ruke u parku.

Da li bi napravio nešto da je ostao?

Zavisi od apetita, nekome su i žene na stolovima u Guči - Mulen Ruž. Svakako da taj iskorak iz bede u pristojnost nikada nije lak, jer niko ne zavisi od sebe samog, ali bi sigurno više ljudi krenulo ka onom stadionu zbog fudbala, umesto da sluša opscene komentare i gleda u šarenilo tribina.

Robert Prosinečki, ako ostavimo po strani loženja o večnim ljubavima i opijum slavne prošlosti, zaslužuje bolje od Zvezde, verujem i od Kajzerija. On je svoju sitninu po džepovima sačuvao za bolja vremena i dane velikih šansi. Jer, njega možda i čeka velika pozornica, njegov bivši klub će još dugo svirati po domovima kulture.

Zvezdi je svejedno, reći će neko i da imaju većih problema od toga ko će izlizati klupu.

I to je tačno, u oboru u kome je igra izgubila svrhu.