Srpska posla

Znate li šta razdvaja ratnika od džentlmena?

Pobeda, i to ona oplemenjena merom uživanja.

Gde je ta mera? Pa, u onoj liniji što ponašanje povlači između podignutih ruku i upiranja prstom u drugoga. Nije ni to tanana granica, kako glasi standardno pravdanje u situacijama kad se ona pređe, pre će ličiti na zid koji je za čoveka ponekad previsok.

Secirati ponašanje Saše Stamenkovića je lako, zbog toga ovo nije tekst za ostrašćene, jer njihov pogled najčešće završava na krivini sopstvenog nosa. Istog onog zbog koga će se narugati golmanu Nefčija, pokazujući odsustvo dobrog ukusa i prizemnost u humoru.
 
Jer, i u vređanju se mora imati stil, kao i u slavlju, pa u čitavoj sinoćnjoj priči nema pobednika. Rezultat su dve nule, ne samo one, simbolično ispisane na semaforu.

Zato, svako ko zauzme stranu to čini suženog vidnog polja, prištedite uvrede, makar se činilo da taj izvor neće nikad presušiti.

Sve što se desilo je folklor, umesto majice Stamenković je mogao da obuče i narodnu nošnju, na drugoj strani klinačka zaletanja Partizanovih fudbalera su predstava za navijače. Ako je istina da se Stojković nije pozdravio sa kolegom i to je deo jeftinih specijalnih efekata, nešto poput vatrometa kupljenog kod Kineza. Jednostavno, kao i u kompletnom srpskom fudbalu, tu nedostaje suština.

To kad se Teri i Ferdinand ne pozdrave, to kad Suarez oslovi Evru bojom umesto imenom, to kad se Venger od profesora pod pritiskom pretvori u bombu koja otkucava kraj aut linije, to kad Fergi uključi fen, to ima smisao. Ima prolog, vodi nečemu, dobije rasplet, makar kao kopča na Bekamovoj glavi, sudska istraga, lov na veštice ili rasiste. Tu se radi o fudbalu...

Ovde je dodvoravanje navijačima u pitanju, kupovina simpatija. Počne klincem koji je obavezno odrastao na tribini, gazio blato, srkutao kišu, amortizovao policijski pendrek i onda sišao na teren. Slušajući ih, dolazite do zaključka da se u mlađim kategorijama igra isključivo ponedeljkom, kako bi vikendom stigli na gostovanje voljenog tima.

Primetili ste, verovatno, da je sudbina baš zgodno uredila da Partizanovci nekako uvek završe u svojoj kući, Humskoj, dok Zvezdaši prigrle devojke jele o kojima su maštali u ranom detinjstvu.

Nevolja je kad neko promeni stranu, Vladimir Stojković, na žalost, to zna, nacrtao se na metu psihopatama kojima možda nije potreban razlog, ali žrtva jeste.

Tribina i teren, bez obzira na romantične predstave, su različiti nivoi pripadnosti nečemu. Na travi igraš jer su te platili (ili slagali da će to učiniti), i jer tražiš profesionalnu potvrdu za svoj trud. U rezultatu, toj ultimativnoj odbrani klupskog interesa, odnosno tvom doprinosu opštoj stvari, krije se odnos sa navijačima.

Ma šta mislili o njima, tribini pobeda daje osećaj vrednosti, legitimiše njihovu ulogu u uspehu, narodski "nisu džabe krečili".

Fudbaleri sa tim nemaju ništa, dok igraju, ma kako to uvrnuto zvučalo, oni su prolazni. Kad zamene uloge sa navijačima, počnu lične ratove, navuku krstašku odoru, proglase se za tumače tuđih interesa onda gledamo onu burlesku od sinoć.

Jednom je Dobrica Ćosić primetio da Srbi jedini imaju smelost da gluposti koje prave nazovu svojima, to je ono "srpska posla". Za Holanđane to su "nemačka posla", za Nemce "francuska", za Škote "engleska". Neverovatno je da iz tih svojih "poslova" nanovo porađamo glupost i prihvatamo ulogu pajaca.

Zato se verovatno i Azeri od jutros šegače "našim poslovima".

Da ih sledeći put dočekamo parolom "a vi imate brkove"?

                                                            https://twitter.com/Boris_sportske