Šta će skuvati Zvezda i Partizan?

Pisao sam već o uvrnutosti srpskog fudbala, političkog sistema u kome dve najveće partije, sa apsolutnom većinom svega, od novca, odnosno prava da se naslone na državne bisage, do broja navijača tvrde da ne mogu da promene ništa.

Jer, eto, oni su za bolju i pošteniju igru, ali pravila propisuje neko treći, apsolutni gospodar u Mordoru na Terazijama, sa letnjom rezidencijom u Staroj Pazovi.

Ne čini li vam se da ovakav FSS odgovara svima, bunar u koji će se baciti kamen uz sigurnost da se na tom putu neće pretvoriti u bumerang? Savez iz doba Jure, sa svim onim sivim delegatima što uklapaju boju odela sa  nijansom kišobrana je zavetrina nesposobnih, zaklon od odgovornosti.

Zvezda i Partizan su prvi u redu do trpeze, mada nikad na istoj udaljenosti od glavnog jela. Vremena se menjaju, naklonost ne znači i okamenjeni status državnog čeda, niko večno ne ostaje zlatno dete u razredu. Nikada nisu imali ni dovoljno motiva da nađu minimum zajedničkog interesa, ponekad se čini da oni iza gola imaju više razuma i svest da jedni bez drugih ne mogu.

Interesantno je da kroz noviju istoriju, onu posle otcepljenja Hajduka i Dinama, kada je u Srbiji uspostavljen bipolarni fudbalski sistem, kuka samo jedna strana, ona u podređenom položaju. Drugi u tom dvojstvu želi promenu, ali onu u kojoj će principi vladanja ostati isti, samo će se redosled promeniti. Na tom licemerju opstaje svako rukovodstvo saveza, ma koliko gnjilo i spremno da otpadne sa grane bilo, to je neprijatna istina zakopana negde na Topčideru.

Od saveza se tražilo da promeni sebe što je epohalni doprinos teoriji glupih ideja. Naime, delegati koji su pod uticajem rukovodstva i svoje privilegiju baziraju na članstvu u skupštini bi trebalo da iseku granu na kojoj sede. Da ukinu sami sebe?

Sistem donošenja odluka u FSS je prepisan iz svetle političke tradicije u Srba. Postoji većina koja diže ruke i od koje se traži, da ma šta radili, ni u kojoj situaciji ne razmišljaju, niti traže razloge za naređenje sa vrha. Zbog toga, kada Tomislav Karadžić kaže da će sazvati skupštinu, to je provera onoga što znamo, da ima većinu.

Kako se onda menjaju rukovodstva?

Jedan način je biologija, mada u gerantokratiji koja vlada na ovim prostorima, stare menjaju još stariji.

Drugi je nemogućnost predsednika da obavlja funkciju, videli smo takav primer u prošlosti.

Treći je politika, realno jedini nivo na kome se stvarno odlučuje, odnosno pomeraju figure. Nevolja je što je kibicer u toj partiji UEFA, i sama politička organizacija koja ljubomorno čuva svoje pravo da nikome ne polaže račune. Petljanje političara u loptanje je "no, no" za švajcarske birokrate koje to dozvoljavaju jedino kada nanjuše sopstvenu korist, ili kada neko umesto njih treba da se posluži aparatom sile.

Vratimo se Tomislavu Karadžiću. Njegov mandat je, između ostalog, obeležen i slikanjima sa političarima, bilo da su obilazili radove u Staroj Pazovi, bilo da je država imala odličnu saradnju sa savezom i finansirala razne projekte FSS. Da li novi odnos snaga na vlasti znači i personalnu promenu na čelu srpskog fudbala i šta znači poruka Nebojše Čovića da se smena fudbalskog predsednika "krčka".

Da li ovoga puta Partizan i Zvezda igraju u istom timu i hoće li imati zajedničkog kandidata? Srpski fudbal je igra u kojoj nema trećeg, ukoliko obe strane brda stanu za trenutak pod istu zastavu, uz duvanje u jedra nosilaca političke moći, stvari bi za Karadžića mogle da postanu neizdržive.

Je li to kraj?

Ne, već samo početak, jer personalna promena neće značiti ništa. Kao narod smo se, na svojoj kukavnoj egzistenciji, naučili da dok ne demontiraš sistem, praktično juriš svoj rep.

Dozvoljavam da možda Karadžićev naslednik bude Gandalf ili neki drugi čarobnjak, u tom slučaju zanemarite ovo pisanije, biće dovoljan štapić i par nerazumljivih reči u bradu, da od ponedeljka gledamo fudbal kakav sanjamo.

Ako naslednik dođe iz redova ljudi, koliko su realne šanse da dobijemo ligu u kojoj igraju klubovi sa stadionima, umesto livada pompeznih imena?

Hoćemo li videti udruženje tih istih klubova koje će jasno razdvojiti plaćene profesionalce od diletanata što im je mera uspeha broj kalorija u kafani?

Da li ćemo dobiti sudije koje žive od kvaliteta posla koji obavljaju?

Hoće li se neko setiti da plaća fudbalere na način na koji je predviđeno ugovorom?

Hoće li se rukovodstva klubova usuditi da poruče huliganima da nisu dobrodošli, makar tako što im neće plaćati odlazak na utakmice i podržavati profesiju "plaćenog navijača"?

Ako možete da zamislite ovakav fudbal u Srbiji, naklon do poda, mašte makar imate na pretek...

                                                              https://twitter.com/Boris_sportske