Trener je treneru vuk?

Dosta prašine podigao je "sukob" Avrama Granta i Ljubiše Stamenkovića. Izraelac se nije pozdravio sa kolegom na drugoj klupi, ali se opravdao time da ne poznaje trenera Slobode.

Ovaj mu je poslao poruku da je najbolji srpski trener što strateg Slobode u svakoj prilici ističe.

Na kraju je "pao" poziv na piće što je engleski manir, ali su Granta odvratili od te ideje.

"Rekli su mi da tako nešto u Srbiji nije moguće", objasnio je nekadašnji trener Čelsija.

Zbog čega je tako?

Pritisak ne može da bude opravdanje, ne misli valjda neko da su samo treneri  u Srbiji pod stresom? Premijer liga je od profesora Vengera načinila svađalicu, sam kaže da se njegov karakter potpuno promenio.

Ipak, neki respekt među trenerima postoji.

Druga stvar je što se u Srbiji lakše gubi posao i veliki je broj trenera koji traže angažman. Oni su potrošna roba i pokriće za svaki neuspeh, ali svejedno, ni to nije opravdanje.

Često smo svedoci na konferencijama za štampu da treneri govore pohvalno jedni o drugima, ali samo kad pobede. Naime, samo onaj koji trijumfuje sebi može da dozvoli plemenitost u toj situaciji.

Na drugoj strani, malo ko od poraženih je sposoban da udeli kompliment odmah nakon meča, pa je jasno zbog čega je teško očekivati da nakon utakmice treneri proćaskaju. Onaj koji je osvojio bodove bi da priča, poraženi samo da uđe u autobus i napusti stadion.

Ne treba kriviti trenere, okruženje ih stavlja u situaciju da je svaka nedelja odlučujuća, ne za klub, već za njihovu sudbinu. U Srbiji niko nije siguran, ne odnosi se samo to na ovaj posao.

Neko će reći kakvi smo mi Englezi, takvi su nam i "engleski" običaji posle meča, ali čini se da prečesto u srpskom fudbalu na površinu izbija Hobsovo posmatranje sveta kao "rat svih protiv svih".

Od tog "Levijatana" do scena koje gledamo svake nedelje, na terenu, atletskim stazama, trošnim tribinama je opasna prečica...