Del Pjero - Godo i šamar vrline

Mislim da se nikada neću umoriti od smaranja pospane ćerke dok pokazujem tablu "Conegliano" i polja Veneta, tu se rodio Godo.

Naime, posle one strašne scene kada uz vrisak pada kao pogođen iz snajpera u sivilu Udina, nije više bio isti, nikada nije stigao tamo gde je trebalo da bude, gde smo ga čekali, Estragon, Vladimir i hiljade nas bezimenih.

Postoje sportisti uz koje odrastamo, nekako ih, što kaže Alan Digbi doživljavamo kao članove porodice. Nije to prosto divljenje, Niče je tu vrstu odnosa označio kao nemogućnost da pokušavamo isto, nedoraslost pred umećem, hajde da to definišem kao nekritičko obožavanje.

Srećom, nisam usamljen, Alesandro Del Pjero je godinama bio najpopularniji italijanski sportista i to nema veze sa fudbalom, već vrlinom. Čitava jedna generacija videla je bolje, talentovanije, brže, jače, a opet, čak ni Bufon ne bi, u ovoj verziji fudbalskog Beketa ,bio glavni glumac.

U srcima Italijana, nesavršenih kao i on sam, "Ale" nikada nije imao zamenu.

I ako se zapitate zbog čega je tako, ovo niko nikada nije napisao, zbog šamara.

Kada mu je Romin pećinski čovek (kačio je taj i Dinamo iz Zagreba, a činilo se da će ga i Zvezda dočekati u jednom trenutku) Leandro Kufre opalio pljusku pred očima sveta, Del Pjero nije reagovao. To je ultimativna vrlina, nije se spustio na nivo neandertalca koji se kasnije hvalio da ga je prebio prethodne sezone u Sijeni, a da je ovo bio trenutak inspiracije jer je Juve te godine prvi put posle velikog prebega Kapela i Emersona gostovao u Rimu, atmosfera je bila kao u Koloseumu.

Sad, reći će neko, gde je tu vrlina?

U činjenici da je Del Pjero uvek uspevao da ostane van fudbalskog blata Italije, bilo da je u pitanju šikaniranje od strane Kapela, bilo da su uvrede posle promašaja u finalu EP 2000. bilo da je imao saigrača spremnog i da dodirne loptu pre nego što će ući u mrežu, samo da bi mu bio pripisan gol.

Jeste, to je onaj što živi u ofsajdu, nije ni tajna, Inzagi je neumorno krao golove, opsesija koja je bolela saigrača u napadu, ali Del Pjero nikada nije rekao ništa.

Sin Đina, električara iz Veneta je rano naučio lekcije, fudbal kao i život podvlači crtu na kraju, naime, prvi put kada su ga skauti Juventusa gledali, otišli su 15 minuta ranije jer je bilo dosadno i padala je kiša do kraja je dao dva gola. Da nije bilo čoveka čije je rekorde srušio, Đampjera Bonipertija, Del Pjero nikada ne bi potpisao za Juventus. Čak, još gore, završio bi u drugom torinskom klubu, isprečila se majka, za sina tinejdžera su 350 kilometara od Padove do Pijemonta bili predaleko da bi tako rano otišao od kuće.

Lekciju čekanja je naučio, vratio je Italiji 2006. tih deset minuta koji su nedostajali da dođe ranije u Juventus, naplatio je nekoliko puta.

"Kupovali smo dva puta Alesandra", rekao je jednom Đani Anjeli uz prefinjenu ironiju, komentarišući činjenicu da je posle odlaska Bađa, Juventus sve stavio na jedan broj, "novu desetku" i da je klub proživeo poslednju deceniju prošlog veka u strahu da će izgubiti taj dobitni tiket. Povećavali su mu platu češće nego što su izbacivali novi model automobila, do pucanja kolena činilo se da će Del Pjero nadmašiti Karavađa.

Zbog čega Karavađa?

Postoji dosta netačnih interpetacija o tome kako je Del Pjero dobio nadimak "Pinturikio".

Nije bila u pitanju definitivna Anjelijeva presuda, niko ne može da vidi tako daleko, makar ta porodica (pisao sam o tome) čitav vek zarađuje, jer vidi stvari pre svih ostalih.

Naime, "Pinturikio" je trebalo da bude početak, nadimak Bernardina di Beta i jeste to, "mali slikar". Jer, bio je uistinu nizak, samo Anjeli je kod nadimka imao u vidu pokušaj talentovanog momka da dostigne učitelje, Peruđina, Đirlandaja i samog majstora Karavađa.

U fudbalskoj verziji to je bio Roberto Bađo.

I izgledalo je da će za razliku od renesanse (jer maleni slikar je ipak poznatiji kao Del Pjerov nadimak nego kao neko ko je prevazišao slikarske učitelje iz Umbrije) fudbalski Pinturikio nadrasti čoveka koji je trebalo da mu bude tutor.

Bađo je prodat, Marćelo Lipi jednostavno nije verovao da u njegovim nogama sviraju anđeli, a ta netrpeljivost njih dvojice ostaće posebno poglavlje italijanskog fudbala. Kičica je prešla u ruke Del Pjera i činilo se da će uskoro on sam oslikavati fudbalske kapele širom sveta, Liga šampiona, gol River Plati za svetsku titulu, sve do sloma u Udinama mirisalo je na takav rasplet.

I sve posle je bila renesansa, odnosno njena kopija, ono što smo se nadali da se neće desiti.

Da, nastavio je da daje golove, pogotovo kada je Inzagi morao da pokupi stvari i ustupi mesto mnogo većem filantropu, Davidu Trezegeu.

Da, čekao je svoje vreme i kada je rešio derbi za titulu na "San Siru" u lice sopstvenom treneru Kapelu koji je preferirao Ibrahimovića na očaj navijača.

Da, dočekao je i da bude najbolji strelac Serije B, jer, "džentlmen ne ostavlja damu u nevolji".

Da, dočekao je i ponovo famoznih poslednjih deset minuta kada mu se "Bernabeu" poklonio prvom i jedinom posle Ronaldinja nakon dva gola.

Da, dočekao je počasni krug koji i nije hteo da trči na proslavi protiv Atalante kada je stadion plakao i nikoga nije bilo briga za titulu, to je moja verzija Hasetovog oproštaja.

Da, dočekao je, imam taj dres negde, da navijači kupuju dres Sidneja, neku krpu na kojoj je pisalo njegovo ime, inat upravi koja mu nije dozvolila da završi karijeru tamo gde je trebalo, da napuni dve decenije u klubu.

Ima ta "zona Del Pjero", to je ono čarobno mesto iskosa, kada lopta leti u suprotan ugao a golmanu se ne isplati da se valja u blatu. Ali, ta zona je odavno izgubila, makar u mojim sećanjima značenje, postoji jedna druga, "zona poslednjih minuta", kada ono najbolje što si nosio u sebi izađe na površinu, i nije tvoje da to kažeš, to primete drugi.

Takav je oduvek bio Del Pjero, spreman da sačeka da drugi shvate. Odrastao je posle jednog gola u Bariju tamo na početku veka, šutirajući reklamu posle gola, izbacujući iz sebe tugu zbog odlaska oca. Dve godine kasnije izgovorio je u nebo "Znam da gledaš", u Pjaćenci, upućeno je bilo Đaniju Anjeliju koji ga je voleo kao sina, ali nije dočekao da postane Karavađo.

Nismo ni mi, što ga nosimo u srcu kao zastavu fudbalu kakav treba da bude, običnim nesavršenim ljudima, koji voze "Delta Lančiju" u trenutku kada imaju milione, koje možete videti u tratoriji u Torinu sa osmehom i strpljenjem za svakoga.

Danas mu je 44. rođendan, i osećaš se kao da je neko tvoj zaslužio više. A u stvari, još uvek veruješ da nije kraj, igra se onih deset minuta. Meni nije hladno i dosadno, i dalje čekam Godoa u Juventusu...