"Gvozdeni Union" - Kolac u srce policijskog terora!

Erih Milke je mogao sve.

"Gospodar straha" i čovek koji je odlazio u krevet sa preplašenim Nemcima, onima što su imali nesreću da ostanu sa istočne strane zida, je terorisao čitav jedan narod decenijama.

U drugim zemljama iza gvozdene zavese, šefovi tajne policije su se menjali, njihovi klubovi, obično nazvani Dinamo, živeli, ali Milke je srušio sve rekorde u dugovečnosti stravičnog eksperimenta koji je sprovodio nad zemljacima. Kao i Berija, on je u fudbalu video produženu ruku terora, na terenu i oko njega.

Šef Štazija i kolekcionar tajni svakog građanina DDR je policijski Dinamo prebacio u Berlin, tu gde je bio i mentalni i stvarni zid, kako bi pokazao da se brutalnom silom može upravljati u svakom segmentu života.

Dovoljna je bila pretnja, opomena, otimanje igrača, nekadašnji maleni klub iz Drezdena, sada uljez u Berlinu je osvojio deset titula u nizu. Time je fudbalska prestonica preseljena u srce režima, ali postojao je kamenčić u cipeli.

Bio je to lokalni Union, sindikalni tim, zabava koja je okupljala radnike metalske industrije, kasnije i čitavih radničkih predgrađa. Klub kao klub nije značio ništa, čak ni u okvirima DDR, gde je mnogo važnije bilo dopingovati atletičarke i plivačice nego igrati fudbal. Union je jednom pobedio Karl Cajs Jenu šezdesetih u finalu kupa i to je bilo sve. Ranije su, kada je okupatorski SSSR prvo rasformirao sve klubove, a onda ih ukalupio u komunizam, menjali imena, ali onda je pažnja popustila, pa su ih nekako ostavili na miru.

Međutim, nevolje su nastale kada je Milke doveo fudbalsku policiju u grad. Na tribinama, u državi straha, počeo je da se rađa pokret koji će pokazati zube državnom teroru. Berlinski Dinamo je imao svoju varijantu huligana, kao i u svim zemljama soc-lagera, oni su pumpali mišiće spolja, ali se "Gvozdena unija" pokazala kao tvrd orah. Uz pomoć huligana sa značkom, Dinamovi "specijalci"  su vršili prepade, no originalni Berlinci su žestoko uzvraćali.

U prvi mah to je šokiralo tajnu policiju koja nije navikla ni na kakav otpor, ali kada su povici sa tribina narušili monolitnost sivog neba DDR, bilo je jasno da slede nevolje.

Recimo, kada bi Union izvodio slobodan udarac, navijači na "Forsteraju" su skandirali "Zid mora pasti", što je bio šamar u lice vlastima, ali i signal da se represija pojača. I što je gubio više utakmica, Union je bio popularniji, atmosfera sve zapaljivija. Tribine su postale mesto okupljanja protivnika komunizma, većinu fudbal nije ni zanimao.

U stvari kada su u čuvenoj utakmici u kojoj je bilo penala, pretnji u poluvremenu uspeli da dobiju Dinamo i spreče ih da uzmu titulu (Drezden je bio prvak), oko dvadeset hiljada navijača postali su neprijatelji države, odnosno sistema.

Provocirali su policiju u svakom trenutku meča, oni najtvrđi su znali šta ih čeka, ali zabava je bivala sve bolja. U tim danima počinje da se rađa pank kultura upravo među navijačima Uniona, oni na neki način postaju pandan Sankt Pauliju, ali u uslovima represije i mnogo opasnijeg protivnika. Zbog toga kada na stadionu čujete himnu koju peva slavna Nina Hagen, čija je pesma "Du hast den Farbfilm vergessen" ili "Zaboravili ste filmove u boji", bila još jedna pljuska u lice komunističkog sivila, neminovno se zaljubite u Union. Mnogo je navijača drugih klubova, poput genijalnog Nika Hornbija ostalo zapanjeno klubom koji "krvari" i retko pobeđuje.

Union se doslovno rodio ponovo iz krvi, navijači su u prošloj deceniji upravo akcijom davanja krvi spasili klub i postavili novi standard. Štaziju nikada nisu oprostili i neće, kada su 2009. saznali da je gazda glavnog sponzora bio doušnik tajne policije, raskinuli su ugovor. Pre toga su svojim rukama renovirali stadion, ali i kupili većinsko vlasništvo, 500 evra je bio minimum za svakog registrovanog navijača, kako bi sprečili bankrot.

U himni Nina Hagen peva i odgovara: "Ko neće nikada biti prodat Zapadu? Gvozdeni Union"!

Navijači imaju 51% akcija, predsednik Dirk Cingler ostatak, ali on je jedan od njih. Na čelu je od 2004. četiri decenije je čekao da se Union nađe u Bundesligi i da igra derbi sa Hertom.

Jer, tog derbija nije ni bilo, istina Herta je igrala svojevremeno sedamdesetih sa Tenis Berlinom, ali ovo je nešto drugo, ima predistoriju. Jer, kada je zid srušen, upravo su sa komšijama odigrali utakmicu u čast nove Nemačke, a tom prilikom su izbacili sa stadiona pristalice Dinama, dok je ceo stadion klicao slomu "Štazija". Bila je to njihova konačna pobeda nad sistemom.

Sada vladaju neke druge relacije, ali biće mnogo emocija u derbiju Berlina, će verovatno biti istaknuta parola "Union i Herta jedan narod". Union je imao sjajnih godina u ujedinjenoj Nemačkoj, ali doživljavao i pad u provaliju, gubili su plasman iz Cvajte u Bundesligu u poslednjim kolima, sada je sve naplaćeno.

Milke kome je inače suđeno za ubistva sa početka tridesetih, ali je pobegao kod Staljina gde je postao čovek za prljave čistke je umro početkom veka u Berlinu, mrzeći Union iz dna duše. Jer, "Štazi svinja" kako su ga zvali nikada nije bio zadovoljan samo otetim pobedama, on je hteo dominaciju. Za berlinski Dinamo, ili "Jedanaest svinja", kako su im skandirali gradski rivali, to nije bilo moguće, jer pesma na tribinama stadiona u berlinskoj šumi nikada nije zamrla. Takođe, Union je i na terenu policijske ispostave imao veći broj navijača. Jednom su iritirani sudijskom krađom i brutalnošći domaćina demolirali stadion Dinama i iščupali stative...

"Štazi" je ubacivao agente, imao detaljne liste navijača, pratio igrače, probali su i sa suspenzijama stadiona, nije uspelo. Iako su završili u dosijeima i postali sumnjiva lica, to ih nije ni brinulo, ni pokolebalo, hapšenja i ispitivanja su tih dana postala stvar prestiža.

Jer kako reče Nina Hagen u jednoj od svojih pesama, "Preživeli smo kroz patnju i borbu, nemamo vremena da žalimo za stvarima koje smo izgubili".

I Nina je u pravu, možeš da dišeš, ili plašiš sebe do smrti, Union Berlin je uvek birao ovo prvo...