Kun Višai - Priča o dobrom semenu

Bajke ne završavaju tako što vuk uzme Ranisan da bi svario babu i Crvenkapu, ili patuljci dele kiflice i pečenje preko Snežaninog groba na 40 dana, ili Trnova Ružica iskrvari dok hitna obaveštava pogrebne usluge...

Prosto bilo bi glupo decu suočavati sa užasima odrastanja.

Lesterovi navijači još uvek jesu deca, u fudbalskom smislu jer ono što im se desilo je i dalje toliko sveže kao ushićenost nevinih onim što je u šarenoj kutiji. Ta titula, argument u svakoj kafanskoj raspravi da se baš sve u sportu može desiti je onaj meda sa kojim moja ćerka i danas spava, dragocenost kojoj samo vreme ili demencija mogu da oduzmu značaj.

Baš zbog toga Kun Višai koji se jednom prezivao Raksriaksorn, svetovno i obično, da bi mu sam kralj Tajlanda podario novo ime koje u sebi sadrži svetlo prosvećenog, nikada neće ostati zapamćen kao vlasnik već dobri duh iz boce.

Hajde da nas smrt, koje se toliko plašimo, ne otera u patetiku bezgrešnosti, Tajlanđanin je odluke donosio sam, bez milosti, kada je smenio Ranijerija, navijači su ga razapeli. To je prosto pitanje emocije, samo milijarde se ne zarađuju tako što jurišaš srcem na barikade razuma.

Ima ta neka priča, da su intimno znali, da su, pisao sam, Ranijeriju cipele postale pretesne, da je Kun Višai odluku doneo logikom čoveka koji će skloniti skupocenu stvar iz fri šopa koji posluje loše, da ne bi obeshrabrivao radnike.

Zbog toga je Italijan otišao, ali znate kako, mi živimo u svetu brojeva, utiske ostavite za leksikone, karirane stolnjake i pune limene piksle.

Više od decenije pre nego što je od Milan Mandarića za 40 miliona evra kupio "Lisice", tada progonjene čoporom admininistrativnih službenika i inkasanata, Višaijev sin Ajavat, zvani Top, zaljubio se u Lester gledajući poraz od Totenhema u finalu Liga kupa, bio je kraj veka, potpredsednik i sada, tužnim raspletom prvi čovek kluba bio je tek osnovac, tu nisu bili brojevi, već utisci o vreći mišića Emilu Heskiju, Mazi Izetu, Robiju Sevidžu.

Vratimo se njegovom ocu, dočekan je sa strepnjom, azijski tajkuni često veruju da istorija počinje danom njihovog krunisanja.

Samo, Kun Višai je bio drugačiji, pre svega jer je, delom i zbog svog porekla i karaktera shvatao važnost lokalne zajednice. Ne, on neće obojiti stadion u crveno, već uložiti bogatstvo da bude osvetljen istom nijansom plave kao što su dresovi.

Ne, on neće pozajmljivati novac klubu, kada je dug pretvorio u deonice, bilo je jasno, došao je da ostane.

Upravo zbog toga su ga voleli, makar mu ponekad i zamerali da malo priča, ali voli da se slika. Samo, ljudi koji ulažu milione u lokalne bolnice, pomoć deci, učestvuju u svakoj humanitarnoj akciji, poštuju navijače, imaju pravo i na sitne slabosti, za njega Lester nije bio samo običan biznis.

Jer da nije tako, on ne bi prisustvovao svakom meču, Sven Goran Eriksen je svoju smenu opisao kao odluku prijatelja da ti ne oprosti loše izbore, a istina, doveo je užasne igrače.

Ono što je Šrivadhanaprabha (nemojte me terati da pišem ovo prezime) video, mnogi nisu ni uspeli da zamisle, možda tu ima i malo magije onih budističkih sveštenika što su širili dobru energiju na stadionu, igrači su rado učestvovali u tome, preneo im je zarazni optimizam.

Kada je smenio Najdžela Pirsona zbog sramnog ponašanja ekipe na Tajlandu i izazvao podsmeh angažovanjem Ranijerija, ni to nije bila poslovna odluka, kosilo se sa njegovim moralom da ga brukaju u domovini. Da, Pirson je na neverovatan način spasao ekipu, ali i osramotio čoveka koji je posle ulaska u PL nagradio igrače čipovima za kazinu, luksuznim poklonima, koji ih je, priča se, ponekad vodio u obilazak radnji u Londonu i kupovao im skupocenu garderobu.

Radost davanja nije svojstvena bogatim ljudima, pogotovo milionerima iz blata, ali Kun Višai je, to će prvo reći svi u Lesteru bio široke ruke.

Treba platiti bus za navijače?

Pomoći detetu nekog od njih da upiše bolju školu?

Rešiti problem koji ima zajednica, bilo da je lokalna bolnica ili univerzitetski departman u pitanju?

Uvek je bio tu, rođendane slavio pivom i picom za sve, za 60. je poklonio isto toliko sezonskih karata, razumljivo, za čoveka takvog bogatstva to su sitnice, ali svejedno, u Engleskoj je bitno baš to, stvoriti osećaj zajedništva, biti deo čitavog tog procesa.

Nama može da bude nerazumljivo, tamo gde uprave plaćaju navijače da dolaze na stadion, ili gde neko jede tuđe pare, mljackajući velike reči, ili tamo gde oni sa tribina veruju da im klub nešto duguje, ali ovo je ozbiljna igra, i zajedništvo je oružje kao i dobar centaršut, vešti Brazilac ili genijalni skaut, kakvog je Lester imao.

Kun Višai je to znao, pa je ta bajkovita priča iz 2016. upravo plod osećaja da svi učestvuju. Kažu za njega da je uvek imao vremena za ljude, da je bio jednostavno pristojan i spreman da pomogne, ponovo nešto nezamislivo, valjda te toliki novac, pod uslovom da nije ukraden, oslobodi bahatosti ovdašnjih gazda.

Smrt, na Tajlandu u to veruju, ne briše ono što smo zasejali...

Kun Višai je ostavio baš dobro seme...