Miroslav Đukić - Kada na pogrešnom mestu spustiš zavesu...

Da parafraziram Vudija Alena, "Prihvatam neuspeh, samo ne želim da budem tu kad se dogodi".

Baš to desilo se Miroslavu Đukiću, našao se na pogrešnom mestu u poslednjem činu koji je bio unapred napisan. Scena za tragediju je postavljena mnogo ranije, kada je lokalni David propustio da zategne praćku protiv timova kakvi su bili Osasuna, Rajo, Valjadolid i danas zaboravljena Ljeida.

Trenutak kada Miroslav Đukić izvodi penal za titulu, ostao je zaleđen na slikama i pogrešno nazvan odlučujućim trenutkom. Slušao sam jednom Željka Obradovića kako kaže da kada odluči poslednji šut, to znači da prethodne stvari nisi odradio kako valja.

Danas je tužna godišnjica, kada je galicijsko čudo na neki način svedeno na lokalnu "zamalo" tragediju, ali u stvari, čitava ta priča je dobila u Srbiji, kod večno neinformisanih piskarala potpuno drugu konotaciju.

Prvo, nepriprodno je da Miroslava Đukića koji je bio najinteligentniji bagerista u istoriji fudbala, pamtiti po penalu. Rahmetli Krojf ga je do smrti pamtio kao čoveka koji mu je pozajmio još malo vremena na klupi Barse, ali svakako Đukića penal nije učinio poznatim, već je upravo obrnuto, on je svojim promašajem druge ljude ugradio u sećanja.

Ko će se setiti Hoze Luisa Gonzalesa Vaskeza, zvuči kao izgubljeni Čikov brat koji bi Zagoru pojeo poslednje zalihe hrane u Darkvudu. A opet, čovek koji je uhvatio poslednju loptu na golu Valensije u karijeri i visoko digao pesnicu, doživeo je nestvarne uvrede kao trener golmana Erkulesa početkom ove decenije na "Riazoru". Ne sećaju ga se verovatno, ni Stoičkov, Romario, Kuman koji su prebrojavali minute u La Korunji. Barsa je inače vodila možda desetak kola, ne mogu da se setim tačno, te sezone. Mnogo "hajpa", četiri komada kada je Kapelo sahranio Krojfovu filozofiju u Atini, očajni Real i anonimusi iz Galicije, sve to ne može da stane u priču o penalu.

On je došao slučajno, Njunjez je protiv bivšeg kluba krenuo u očajnički napad, bek na beka, to uvek završi tragično, Serer je podmetnuo nogu, Lopez Nieto svirao penal.

Urbana je legenda da su svi pobegli od lopte. Donato je već bio zamenjen, Bebeto je promašio nekoliko penala tokom proleća i on je još ranije sklonjen na sopstveni zahtev, verovao je u maler. Nikoga drugoga nije bilo, logično da čovek sa najvećim "Los Cojones" u timu uzme loptu, na kraju krajeva, radilo se o najozbiljnijem čoveku u toj ekipi.

To što je promašio, odnosno loše šutirao nikada mu u Galiciji nisu uzeli za zlo, prvo, mnogo veći igrači od njega slomili su se pod pritiskom. Italija je pre Bađa i Brazil bez Zika već bila svetski prvak. La Korunja, tim sa kišnog oboda nedođije, zarobljen regionalnim rivalstvom sa Seltom, i prepirkama oko toga da li je Vigo Španija ili Portugal, je imao jednu jedinu šansu. I ona je prokockana ranije, ne penalom, već u trenutku kada su shvatili da bi mogli da urade nemoguće.

Sve je tu bilo lokalno i sumorno, jedan moj poznanik je devedesetih kad su ušli u ligu, odbio ponudu uz reči, "Žao mi mora, što je moralo da se smesti u onoj vukojebini".

Trener tog tima bio je Arsenio Iglesijas i sam odrastao na kiši i vetru, u sumornom industrijskom predgrađu La Korunje. Vodio ih je četiri puta, još je bio živ kada sam poslednji put proveravao. Zvali su ga "Čarobnjak iz Arteiša. Nagrada mu je bila sledeće sezone Kup Kralja, njegova poslednja utakmica. U stvari otišao je u penziju, pa onda prihvatio ponudu Reala, vodio tim u jednom delu 1996. posle smene Valdana.

Đukić je osvojio titulu sa Valensijom, to znate, baš simbolično, ali u La Korunji je ostavio srce. Ne zbog tog zaleđenog trenutka kada se drži za glavu, dok no name golman diže pobednički pesnicu u vazduh, svestan da je to njegovih 15 minuta slave.

Doduše, u jednom selu kraj Valensije, o tome se retko priča, u koferima, u lokalnim poštanskim pretincima čekala je nagrada i Valensijin službenik da pokupi paket. Barselona je premirala Valensiju u tom poslednjem kolu. Tada je to još bilo dozvoljeno.

Ostala je priča, često pogrešno pripovedana, Barsa nije imala šta da slavi, kako rekoh, Kapelo ih je razmontirao na delove četiri dana kasnije. A onda tog leta, Romario je, doduše, uz pomoć Bebeta, jedan sasvim obični Brazil doveo do titule prvaka sveta, a Hristo Stoičkov je dao najviše golova zajedno sa Salenkom, na Mundijalu.

Veliki dobitnik bio je Krojf, umesto otkaza, ostao je da sledeće godine bude četvrti, pa onda treći i da ga Njunjez smeni u poslednjim trenucima sezone i poveri tim do kraja Čarliju Reksaču.

Đukiću nema zbog čega da bude žao, kako rekoh, on je samo imao nesreću da spusti kulise.