Murinjova godišnjica smeha, o dotrajaloj veš mašini i majstoru koji nikome nije potreban...

Pre tačno godinu dana, Žoze Murinjo je slušao uvrede, a onda pobednički paradirao terenom u Torinu. Poslednji se smejao te večeri, ali zapravo, poslednji put se smejao uopšte. Ubrzo nakon nastupa u kakofoniji zvižduka i pogrda,izbacili su ga iz Karingtona uz masnu odštetu.

Kao i obično ostavio je rusvaj, okrnjen porodični porcelan, uvređenog superstara i igralište na kome će se međusobno optuživati čija je ideja bilo dovođenje Portugalca.

Pisao sam tada, sećam se, o oštrim laktovima koji su se izlizali iz upotrebe. "Ze" iz Setubala već duže vreme tumara Evropom kao nesnađeni dinosaurus, unjkajući kako su igrači i agenti preuzeli vlast i menadžere sveli na pomoćno osoblje.

Godinu dana posle te velike i neočekivane pobede nad Juventusom, Murinjo je besposlen, ili bolje da kažem, honorarac na televiziji koji sluša stalne laži da će ga nova vlast zaposliti.

Pa, bilo da se nove guzonje ustoliče u Minhenu, Parizu, Madridu i Londonu, nekako se čini da to sa Murinjom nema nikakve veze, zaobilazi ga unapređenje, ostaje mlađi referent sa ugovorom na određeno.

U socijalističkoj, samoupravnoj Jugoslaviji, takve stvari su se lako rešavale. Ostave ti jedan ugao, uz fikus, tu skupljaš prašinu, primaš platu i ne talasaš. Samo, Murinjo je suviše galamio da bi sada negde poverovali njegovoj sposobnosti da kontroliše emocije.

Od Londona preko Lamanša, pa na jug prema Pirinejima smatraju da je sađenje tikve sa Murinjom rizičnije od mogućeg benefita. Ozbiljni ljudi su, i to u Arsenalu, koji obično ne pati od izliva racionalnosti, dobro zaključili ne dozvoljavaju sebi poslovanje u nestabilnim društvima. Avanturisti će svakako zagristi, veća neizvesnost, veća i dobit, ali je takve Murinjo već odbio.

Razlog je jednostavan, Portugalac ne veruje da je sistem toliko evoluirao da mu nisu potrebne Mesije, već tihe tehnokrate.

Murinjova garancija je istekla. U današnjem svetu, kada se to desi, morate da kupite novu mašinu za veš. Ne kažu naše majke bez razloga, da su stvari nekada pravljene da traju, danas su blistavije, ali im je prevashodna funkcija da obezbede prostor za prinudni konzumerizam kada im istekne vreme.

Tako je i sa Murinjom, njegovo zanimanje se izgubilo, nema potrebe za neobrijanim komšijom koji tu nešto čačka, cokće, čudi se prethodnicima. Rizik da će ti uništiti instalacije je veći od eventualne uštede i održavanja dotrajalog robota na kliničkim aparatima.

Pa, to je upravo Murinjova priča u Junajtedu, brzi trijumf u dva takmičenja, svakako ne beznačajna, ali ne i tamo gde se otvara najskuplji šampanjac, a onda agonija i lagano odumiranje ambicije.

Najveći problem je što mašina, za oproštaj, upropasti i skupi kašmir i italijanske pločice. Na kraju, završite sa renoviranjem nečega u što ste već uložili velike pare.

Znate, mada Murinjo to nikada nije priznao, Begristajn i Sorijano, Pepovi fudbalski očevi, tada Barsini ljudi su, 2008. godine, gledali u Murinjove shematske prikaze i slušali uveravanja kako će Barselona ostati verna Krojfovim teorijama. I nisu naseli, dovukli su Gvardiolu iz drugog tima, ostalo je istorija.

Na taj sastanak, u, ako se ne varam, "Hilton" hotelu, Barsini ljudi su došli, danas Murinju, čak i svemoćni Mendeš teško da može da obezbedi sastanak, audiciju za posao. Nikome se ne gubi vreme na prežvakane priče.

Eto, toliko su se stvari promenile za nešto više od decenije, Murinjo je postao druga ili treća opcija, tamo gde je stvarno bitno.

Dugo ne pobeđuje na najvišem nivou, sve više liči na nadrkanog starkelju, pričaju da je u Junajtedu toliko zagadio Karington, da smog u ostalim delovima grada miriše kao planinski vazduh.

I to je posledica, ne industrijskog zagađenja, močvarnih isparenja u klubovima, zagorelosti nekadašnjih pobednika, ne, to je sada ono što, nekada "posebni" trener, donosi u koferima, radioaktivni otpad.

Već jednog sam ga nazvao najboljim zanatlijom na svetu, nikako osnivačem nove škole mišljenja, on je samo najbolje primenjivao materiju. Ali, nije ovladao novim alatima, odnosima u svlačionici, non-stop pada u neshvatanju proporcije živih ljudi i hodajućih brendova, poput Ronalda, Azara, Pogbe...

Ovo nije vreme gladijatora i Drogba se umorio od kroćenja lavova. U tom razrušenom amfiteatru ostala je tišina i usamljeni Murinjo u prvom redu.

Samo, predstava, okupana korektnošću moderne igre, sada prijemčivije za ljudsko oko i stomak, odigrava se negde drugde, u fensi okruženju, klimatizovanim prostorijama, uz učtive razgovore i osedlanu strast.

Tamo za Murinja nema mesta...