Napolijeva katarza - O debeljku i elegantnom odelu
Autor: Boris Jovanović
ponedeljak 19.03.2018.
14:30
Izvor: Sportske.net
Prošlo je mnogo vremena, titula ne bi promenila Napulj, ali bi makar sprečila da novi otrov pokulja predvidnim Sorentom. U suprotnom "San Karlo" može da računa na još jednu tragediju i jed palog pravednika.
Twitter
Povezane vesti
Jednom je Martin Ejmis napisao da u "Svakom debeljku čuči žgoljavko, spreman da iskoči napolje. Jedino kod Maradone izgleda da pored njega korača još jedan debeljko spreman da uskoči unutra".
Hajde da slavnog engleskog pisca (pročitajte "Novac", "Londonska polja" i recimo "Moronski pakao i ostale posete Americi", zbirku fantastičnih eseja) ne optužimo za negativna osećanja koja Engleza obuzimaju dok ga šamara "Božija ruka", ali nekako ova rečenica sa početka priče jeste definicija Napolija.
Jer, Maradona je bio iluzija da uspeh može da znači prosvećenje lumpen-proleterijata, da grad koji živi horor još od 1943. i tumara po razorenim ulicama prodajući svaku vrlinu za komadić hrane, kako je opisao Kurcio Malaparte može da postane drugačiji.
Upravo je ovaj grad i tim nekako preširok za elegantna odela, debeljko nesposoban da se uvuče u standardne okvire igre. Mnogi podignu obrvu kada saznaju da je Napoli ima najviše navijača posle velike trojke severa, drugi podsmešljivo kažu da to nije italijanski tim, ali svejedno, kada su Garibaldi i Kavur pravili Italiju, zaboravili su da naprave Italijane. I to je u Napulju dominantno osećanje, pod Burbonima nije bilo lako, ali ova luka, centar Kraljevstva Dve Sicilije je gurnuta u stranu u projektu ujedinjenja. Upravnici koji su im stizali iz Pijemonta su začuđenim, romantičnim liderima nove države slali poruke da su došli u Afriku, da Napulj liči na razjarenu zver, spremnu da proguta svakoga ko govori drugačijim dijalektom.
I ta istorija nekako je oblikovala i fudbal. Uvek su petljali zaveru sa neuspehom, nemoć proglašavali za volju misterioznih centara moći, ogorčenost lošim životom prenosili na tribine nekadašnjeg "Vomera" gde su početkom pedesetih redovno jurili sudije i protivničke igrače, bile su to godine opasnog življenja u gradu bez zakona, spremnog da uvek gurne prst u oko državi, odnosno sistemu.
I kada je izgrađen "San Paolo" 1959. imalo je više veze sa politikom nego fudbalom. Naime, Ahile Lauro čovek koji je posedovao Napoli i pre rata kada je za Musolinija svojim brodovima prevozio ratni materijal i potrepštine u Afriku je bio preteča Berluskonija. On nije uspeo da osvoji titulu do 1942. pa je otišao da bi se vratio deset godina bogatiji i luđi. Lauro je vladao gradom San Đenara, pod Vezuvom kao gradonačelnik više od 2300 dana, Napoli je koristio kako bi prikupio glasove, ojačao svoj, u suštini secesionistički pokret koji je zagovarao odvajanje siromašnog juga.
Ta priča se ponavlja decenijama, svaki predsednik Napolija, od Laura, preko Ferlaina do Laurentisa će se pozvati na junački duh Napulja, grada koji je oslobodio sam sebe, dočekao Engleze i Italijane i umirao od gladi. Grada koji je od Kamore napravio instituciju, vrstu komunalnog servisa bez koje bi se mafijaška kupola, ali i sam grad raspao. Grada koji je uvek spreman da za nedaće okrivi druge. Lauro je kako rekosmo navijačku bazu koristio za glasove, dva miliona ljudi koji su ga podržavali, primoravali su mejnstrim partije na pomirljivost i kompromise. Inače, on je bio i preteča Zamparinija, smenjivao je trenere posle tri dana, jednom je doveo brazilskog napadača Kanea jer je bio ružan.
"Plašiće odbrane i niko neće smeti da mu priđe", tvrdio je Lauro. Kao i čitav grad, imao je fetiš prema Južnoamerikancima, dovodio je i islužene zvezde poput Sivorija ili Altafinija, ali jednom kada je stao na žulj demohrišćanima, država se u nizu montiranih procesa obračunala sa "vicekraljem" kako su ga pristalice nazivale zbog njegove ambicije da restaurira monarhiju, a Napoli je do Ferlaina ostao siroče.
I tako sve do Maradone. Zli jezici kažu da Ferlaino nije imao novac za Argentinca, ali da je Kamora pritekla u pomoć sa, preračunato u današnji novac. oko četiri miliona evra, predsednik je takve optužbe naravno odmah okarakterisao kao severnu kuhinju.
Nedelju dana pre prvog skudeta, maja 1987. izvesni prodavac u ribarnici dobio je otkaz jer je odbio da obuče dres Napolija. Gazda je smatrao da time nosi lošu sreću klubu, nesrećnik je da bi vratio posao morao na kraju da navuče neboplavu "desetku", ali i da cele nedelje peva Maradoni.
Remi protiv Fiorentine je označio najveće slavlje, treslo se kažu više od stravičnog zemljotresa koji je svojevremeno pogodio grad. Mrtvi su dobili poruku da ne znaju šta propuštaju, dresirani majmuni su stigli sa Sardinije kako bi zabavljali navijače, poklon od tamošnjih loših momaka. Maradona i tim su nestali među masom, kažu da je vođa klana iz Nole napravio u vili takvu žurku i orgije da se ne bi postideo ni Kaligula.
Upravo to Maradonino doba, "belle epoque" Napolija je pokazao da im nema spasa. Osim što je bio neverovatan na terenu, Maradona je sve ostalo radio pogrešno, viseći kao ukras tadašnjih kriminalnih vladara Forsele, porodice Đulijano, ucenjujući menadžere i klub, hraneći svoju kokainsku zavisnost, sve mu je opraštano, kasnije je procurelo da su znali da se drogira još kada je bio u Barseloni, ali ko bi propustio šansu da oborite svetski rekorder i dovedete najboljeg na svetu.
Oko 25% rođenih beba u to šampionsko vreme Napolija nazvano je Dijego ili Dijega, ako bi se rodila devojčica. Sitnosopstvenički interes Ferlaina je radio još na početku, nema besplatne pice u Napulju, oko 70 000 ljudi koji su dočekali Maradonu na "San Paolu" je moralo da plati ulaznicu za samu promociju. Pre nekoliko godina slatko sam se smejao kada sam saznao da bočice vode koje dobija besplatno od sponzora "Lete", De Laurentis naplaćuje navijačima.
A oni su najbolji deo kluba. Naime, posle Ferlaina, odlaska Maradone i pada u pakao nižih liga, ostali su samo navijači, bilo ih je po 50 000 kada se Napoli borio da ne ispadne iz lige, i isto toliko posle bankrota kada se iz Serije C vraćao kroz plej of u profesionalni fudbal.
Ali, ni Napoli neće promeniti Napulj, pre par godina dok je masa od desetina hiljada čekala tokom noći karte za gostovanje u Ligi šampiona, mislim da je Čelsi bio u pitanju, odjednom su zanemeli, iz džipova su izašli pripadnici Kamore i kroz špalir prošli do blagajna i pokupili karte.
Jer, oni su akcionari Napolijeve nade ali i depresije, bilo da prebijaju igrače kao početkom veka, uterujući strah u kosti ostatku tima, ali i vlasnicima, bilo da organizuju druženja sa igračima. Jednom je legendarni kapiten Marek Hamšik odbio da dođe, to je valjda bilo prvi put i nikada više.
I sada, dok prstom upiru u moć Anjelijevih, proglašavajući sebe za heroje u šampionatima gde im malo nedostaje, Napolitanci se bore za titulu. Sa istim pričama, istom nadom, odstupnicom u vidu paralelnih struktura vlasti.
"Svi rade sa Anjelijevima, njihovi prsti su dugački", tvrdi De Laurentis. Uspeo je da zarazi Sarija koji se valjda pod pritiskom napolitanske pasivne agresije pretvorio u kombinaciju komuniste Buharina (lika koji je zanimljivo početkom prošlog veka baš u Napulju pokušavao da podigne ustanak sirotinje i stvori komunističku državu) i prosečnog stanovnika zloglasnih napolitanskih kvartova koji za sve nevolje krivi isključivo državu koja tlači sirote i nemoćne.
Da li je došlo vreme za katarzu, prošlo je bezmalo 20 godina od druge i poslednje Napolijeve titule?
Ona može biti ili izgubljena zbog zavere, ili osvojena, uprkos njoj. I zalivena kombinacijom sreće i gorčine. U ovom prvom slučaju, otrov će se razliti najdivnijim zalivom na svetu.
Vitorio De Sika je svoje remek delo "Kradljivci bicikla" smestio baš na posleratni jug Italije, doduše ne u Napulj, već Rim.
Ali poslužiće reči velikog umetnika, "Moralno zgražavanje je 2% morala, 48% zgražavanja i 50% zavisti".
U Napulju to znaju, za njih ovo je win-win situacija, priča sa srećnim krajem ili tragedija dostojna sjajnog "San Karla" teatra, jedne od najboljih opera u Evropi.
Hajde da slavnog engleskog pisca (pročitajte "Novac", "Londonska polja" i recimo "Moronski pakao i ostale posete Americi", zbirku fantastičnih eseja) ne optužimo za negativna osećanja koja Engleza obuzimaju dok ga šamara "Božija ruka", ali nekako ova rečenica sa početka priče jeste definicija Napolija.
Jer, Maradona je bio iluzija da uspeh može da znači prosvećenje lumpen-proleterijata, da grad koji živi horor još od 1943. i tumara po razorenim ulicama prodajući svaku vrlinu za komadić hrane, kako je opisao Kurcio Malaparte može da postane drugačiji.
Upravo je ovaj grad i tim nekako preširok za elegantna odela, debeljko nesposoban da se uvuče u standardne okvire igre. Mnogi podignu obrvu kada saznaju da je Napoli ima najviše navijača posle velike trojke severa, drugi podsmešljivo kažu da to nije italijanski tim, ali svejedno, kada su Garibaldi i Kavur pravili Italiju, zaboravili su da naprave Italijane. I to je u Napulju dominantno osećanje, pod Burbonima nije bilo lako, ali ova luka, centar Kraljevstva Dve Sicilije je gurnuta u stranu u projektu ujedinjenja. Upravnici koji su im stizali iz Pijemonta su začuđenim, romantičnim liderima nove države slali poruke da su došli u Afriku, da Napulj liči na razjarenu zver, spremnu da proguta svakoga ko govori drugačijim dijalektom.
I ta istorija nekako je oblikovala i fudbal. Uvek su petljali zaveru sa neuspehom, nemoć proglašavali za volju misterioznih centara moći, ogorčenost lošim životom prenosili na tribine nekadašnjeg "Vomera" gde su početkom pedesetih redovno jurili sudije i protivničke igrače, bile su to godine opasnog življenja u gradu bez zakona, spremnog da uvek gurne prst u oko državi, odnosno sistemu.
I kada je izgrađen "San Paolo" 1959. imalo je više veze sa politikom nego fudbalom. Naime, Ahile Lauro čovek koji je posedovao Napoli i pre rata kada je za Musolinija svojim brodovima prevozio ratni materijal i potrepštine u Afriku je bio preteča Berluskonija. On nije uspeo da osvoji titulu do 1942. pa je otišao da bi se vratio deset godina bogatiji i luđi. Lauro je vladao gradom San Đenara, pod Vezuvom kao gradonačelnik više od 2300 dana, Napoli je koristio kako bi prikupio glasove, ojačao svoj, u suštini secesionistički pokret koji je zagovarao odvajanje siromašnog juga.
Ta priča se ponavlja decenijama, svaki predsednik Napolija, od Laura, preko Ferlaina do Laurentisa će se pozvati na junački duh Napulja, grada koji je oslobodio sam sebe, dočekao Engleze i Italijane i umirao od gladi. Grada koji je od Kamore napravio instituciju, vrstu komunalnog servisa bez koje bi se mafijaška kupola, ali i sam grad raspao. Grada koji je uvek spreman da za nedaće okrivi druge. Lauro je kako rekosmo navijačku bazu koristio za glasove, dva miliona ljudi koji su ga podržavali, primoravali su mejnstrim partije na pomirljivost i kompromise. Inače, on je bio i preteča Zamparinija, smenjivao je trenere posle tri dana, jednom je doveo brazilskog napadača Kanea jer je bio ružan.
"Plašiće odbrane i niko neće smeti da mu priđe", tvrdio je Lauro. Kao i čitav grad, imao je fetiš prema Južnoamerikancima, dovodio je i islužene zvezde poput Sivorija ili Altafinija, ali jednom kada je stao na žulj demohrišćanima, država se u nizu montiranih procesa obračunala sa "vicekraljem" kako su ga pristalice nazivale zbog njegove ambicije da restaurira monarhiju, a Napoli je do Ferlaina ostao siroče.
I tako sve do Maradone. Zli jezici kažu da Ferlaino nije imao novac za Argentinca, ali da je Kamora pritekla u pomoć sa, preračunato u današnji novac. oko četiri miliona evra, predsednik je takve optužbe naravno odmah okarakterisao kao severnu kuhinju.
Nedelju dana pre prvog skudeta, maja 1987. izvesni prodavac u ribarnici dobio je otkaz jer je odbio da obuče dres Napolija. Gazda je smatrao da time nosi lošu sreću klubu, nesrećnik je da bi vratio posao morao na kraju da navuče neboplavu "desetku", ali i da cele nedelje peva Maradoni.
Remi protiv Fiorentine je označio najveće slavlje, treslo se kažu više od stravičnog zemljotresa koji je svojevremeno pogodio grad. Mrtvi su dobili poruku da ne znaju šta propuštaju, dresirani majmuni su stigli sa Sardinije kako bi zabavljali navijače, poklon od tamošnjih loših momaka. Maradona i tim su nestali među masom, kažu da je vođa klana iz Nole napravio u vili takvu žurku i orgije da se ne bi postideo ni Kaligula.
Upravo to Maradonino doba, "belle epoque" Napolija je pokazao da im nema spasa. Osim što je bio neverovatan na terenu, Maradona je sve ostalo radio pogrešno, viseći kao ukras tadašnjih kriminalnih vladara Forsele, porodice Đulijano, ucenjujući menadžere i klub, hraneći svoju kokainsku zavisnost, sve mu je opraštano, kasnije je procurelo da su znali da se drogira još kada je bio u Barseloni, ali ko bi propustio šansu da oborite svetski rekorder i dovedete najboljeg na svetu.
Oko 25% rođenih beba u to šampionsko vreme Napolija nazvano je Dijego ili Dijega, ako bi se rodila devojčica. Sitnosopstvenički interes Ferlaina je radio još na početku, nema besplatne pice u Napulju, oko 70 000 ljudi koji su dočekali Maradonu na "San Paolu" je moralo da plati ulaznicu za samu promociju. Pre nekoliko godina slatko sam se smejao kada sam saznao da bočice vode koje dobija besplatno od sponzora "Lete", De Laurentis naplaćuje navijačima.
A oni su najbolji deo kluba. Naime, posle Ferlaina, odlaska Maradone i pada u pakao nižih liga, ostali su samo navijači, bilo ih je po 50 000 kada se Napoli borio da ne ispadne iz lige, i isto toliko posle bankrota kada se iz Serije C vraćao kroz plej of u profesionalni fudbal.
Ali, ni Napoli neće promeniti Napulj, pre par godina dok je masa od desetina hiljada čekala tokom noći karte za gostovanje u Ligi šampiona, mislim da je Čelsi bio u pitanju, odjednom su zanemeli, iz džipova su izašli pripadnici Kamore i kroz špalir prošli do blagajna i pokupili karte.
Jer, oni su akcionari Napolijeve nade ali i depresije, bilo da prebijaju igrače kao početkom veka, uterujući strah u kosti ostatku tima, ali i vlasnicima, bilo da organizuju druženja sa igračima. Jednom je legendarni kapiten Marek Hamšik odbio da dođe, to je valjda bilo prvi put i nikada više.
I sada, dok prstom upiru u moć Anjelijevih, proglašavajući sebe za heroje u šampionatima gde im malo nedostaje, Napolitanci se bore za titulu. Sa istim pričama, istom nadom, odstupnicom u vidu paralelnih struktura vlasti.
"Svi rade sa Anjelijevima, njihovi prsti su dugački", tvrdi De Laurentis. Uspeo je da zarazi Sarija koji se valjda pod pritiskom napolitanske pasivne agresije pretvorio u kombinaciju komuniste Buharina (lika koji je zanimljivo početkom prošlog veka baš u Napulju pokušavao da podigne ustanak sirotinje i stvori komunističku državu) i prosečnog stanovnika zloglasnih napolitanskih kvartova koji za sve nevolje krivi isključivo državu koja tlači sirote i nemoćne.
Da li je došlo vreme za katarzu, prošlo je bezmalo 20 godina od druge i poslednje Napolijeve titule?
Ona može biti ili izgubljena zbog zavere, ili osvojena, uprkos njoj. I zalivena kombinacijom sreće i gorčine. U ovom prvom slučaju, otrov će se razliti najdivnijim zalivom na svetu.
Vitorio De Sika je svoje remek delo "Kradljivci bicikla" smestio baš na posleratni jug Italije, doduše ne u Napulj, već Rim.
Ali poslužiće reči velikog umetnika, "Moralno zgražavanje je 2% morala, 48% zgražavanja i 50% zavisti".
U Napulju to znaju, za njih ovo je win-win situacija, priča sa srećnim krajem ili tragedija dostojna sjajnog "San Karla" teatra, jedne od najboljih opera u Evropi.